MEKOĆA SE NE ZABORAVLJA TAKO LAKO

Prošli su mnogi gradovi,
i ljudi,
i oni koji na ljude liče...
Mnoge priče,
ispričane su
i izumrle...
Mnoga vremena su svršena,
i trenuci odveć izbledeli,
a u njima,
mnogi su sedeli
na mojim ramenima...

Prošlo je mnogo vremena
i mnogi su ljudi
prošli kroz moje postojanje,
a većina ništa manje
od najmanjeg
nije ostavila...

A nisam ni pretpostavila
da ću sedeti,
ovako mirna,
u blaženstvu, čista,
onako ista
kao nekada pre
kada je sve
bilo sasvim drugačije...

A nisam ni slutila da ću sedeti
ovako mirna,
u zadovoljstvu svome,
i da tome ništa ne može presuditi...

I neću se truditi
da očistim prašinu svih stopa
koje su gazile
da bi dolazile i odlazile...

Neka su prolazile
kroz moj svet...

Jer slutim da su opazile mekoću
dok su zarivale đon
da ostanu stabilne...
A mekoća se ne zaboravlja
tako lako...