NEDOREČENO

Najlepše vreme
je ogrnuto pažnjom tvojom
i usukano mojom
zahvalnošću tebi...

Strahopoštovanjem ga čuvam...

Najlepšim rečima okićena...
Najveselijim i najljubaznijim...

Miriše na boju tvoga glasa
svaki zvuk koji čujem,
dok na rečenice slične tvojima,
kao krvnik navaljujem,
i kao lopov provaljujem,
u dubinu njihovog značenja...

I shvatam da mi ne ide od ruke...

Najlepše vreme,
čuvam od zagađene buke
provincijskog doživaljaja ljudi...

Brižno ga čuvam
i odustajem od pokušaja
da shvatim...
I ne želim da vratim
tvoje reči...

Samo čuvam
ono što je već rečeno...
A najdraže nedorečeno
ostalo je najviše da vredi...

KADA DOĐU PRAZNICI

Kada dođu praznici,
dani su naizgled veseliji,
osmesima se kite sati
i spremni smo danima dati
notu sreće.

Sijaju oči kao svetiljke,
i lice međ kuglama
života blista...
I uvek je, baš uvek ista
praznična idila...

Kada dođu praznici
umemo da volimo,
želimo da pokalanjamo
i da se molimo
za bolje sutra.

Praznicima pišemo pisma
olovkama vere.
Uvek rečenice iste...
A samo nebeske zvezde, čiste
znaju
da oni koji najviše pišu,
često, najmanje daju...
I oni koji mnogo očekuju
često, ne istraju
u svom iščekivanju...

ŽELJA

Želeo je da pojede
jedan kolač sa njom
i popije sok...
I u tom
slatkom ukusu zadovoljstva,
nju da oseti...

Želeo je da je vidi,
da je čuje.
Možda je želeo
od svega toga,
samo nju,
onako kako se želi
tajno...
Ali se ne deli
ta tajna sa željom svojom...

Možda je želeo da je voli,
ali ona to nije znala...
Možda je želela da je voli,
ali nije mu dala
snagu za to...

UDIŠE ŽIVOT

Ona te je čekala,
čekala i čekala...
Svakog dana
od ponedeljka do petka...

I bez izuzetka,
baš svakog dana
dok prolazi ulicom,
disala je duboko,
ne bi li udahnula
miris koji se pruža
iz tvog stana,
koji je u blizini,
ali nije znala gde je...

Sve je
i svakoga
očima skidala
i uzdahom teškim,
u mislima pitala
gde si...

Ona ti je govorila,
i pevala ti,
i dodirivala te.
Sedela je kraj tebe
i ona te je vodila..

A ti ništa od toga znao nisi,
sve si propustio,
i ti si dopustio
da joj više dani
od ponedeljka do petka,
baš svaki, bez izuzetka,
ne prolaze u čekanju...

Ti si dozvolio
da više ne udiše mirise,
ti si joj omogućio
da udiše život.

NEPROLAZNI TRAGOVI

Nije postigao ništa
iscepanim rečenicama
koje je rekao,
i kao da se izdigao
iznad sebe i mene,
i leteo do pada,
i dok ne porumene
obrazi moji od besa
i srama...
Sve dok se i sama
ne izdignem iznad nas...

Sve dok i sama,
kao on što je,
ne pronađem spas
u činjenici da
je sve prolazno u životu...

Nije rekao ništa,
a znam da više ne leti.
Pada u vazduhu negde,
ili luta po zemlji,
ako je preživeo pad...

Ali i sad'
kad' smo se obukli
u prolaznost života...
I sad' njegova dobrota
u mojim obrazima porumeni,
jer je u prolaznosti
ostavio tragove neprolazne...

CENJENI GOSPODINE

Cenjeni gospodine,
niti malo savršnen,
samo drugačiji,
s' veseljem očekujem
tvoju tišinu,
kroz koju mi
govoriš...
I otkrivam istinu.
Onu koju želim...
Pa se veselim,
gospodine,
što te nema...
Da promeniš moje
verovanje...

Nemam tu potrebu
da mi objašnjavaš,
jer tvoj cilj
je sigurno drugačiji,
i ovo vreme koje prolazi
polako odnosi
sate duge...

Cenjeni gospodine,
sigurno drugačiji,
zbog tebe se vrišti,
najvišim tonom,
a kad glas pukne
od jačine sile,
zaživeće moja tišina
i zasigurno tvoju pobediti...

Tada ćeš izbledeti
cenjeni gospodine,
jer te predugo nema...

ВЕЛИКА И МАЛА

Толико је лепа...
Лепа је као сан,
недодирљив и недокучив...

И тужна
као дан
који свиће
након непроспаване
ноћи...

Толико је лепа
та несхваћена жена...
И њена сена
је богиња међ' сенама...

Нежна попут трепавице детета,
и неухватива попут даха...
Даха леденог и белог...
И топла попут мог врелог
сна о њој.

И толико је велика и мала
та лепа жена,
да би стала
баш у моје срце...

Баш да је ту спакујем,
да живи и дише кроз мене.
Јер нема друге жене,
која је толико велика и мала,
да би у моје срце стала...

LEPA USPOMENA

Voleo je da me gleda...

Gledao me je dok govorim
i dok ćutim...
Mogla sam da slutim
kada njegov pogled
luta po meni...
Jer sam i ja volela da me gleda...

I kada nailazim,
i samo porlazim kraj njega,
naši pogledi su se rukovali,
a iznad brega
svih prepreka
vodili su ljubav krišom.

Voleo je...

Ali ne viđa me više,
pa se sve što je
nekada voleo briše
i postaje lepa uspomena.

MOŽDA JOŠ UVEK ČEKA

Sedela je na betonu,
kraj nečijeg starog doma,
tamo gde tonu
i neumorni u san
čekajući da prođe dan
koji predugo traje,
jer se čeka...

S' kutijom pored tela,
i s' strahom koji nije htela
da pobedi,
jecala je u svojoj bedi
života...

I naposletku zaspa...

Prolazili su mnogi kraj nje...
I on je prošao.
Više nikada nije došao
da proveri da li je još uvek tu,
budna ili u snu,
da li jeca...

A rekao je
da bi svirao pesmu sa njom.

Nije se vratio,
jer nije shvatio
da ona ipak nije
samo prosjak
koji traži malo od života...

Ona je čekala
njega da zasvira...

Možda još uvek čeka,
a u kutiju pakuje
samo zvuke tišine...

JEDNA REČENICA

Kaži ono
što misliš da drugi znaju,
ne očekuj da će svi da daju
živi oblik tvojoj misli...

Kaži,
možda bi neko voleo da čuje,
iako zna,
možda bi neko voleo
da oseti oluje
reči,
iako je sve očigledno...

Možda nekome znači
i potrebno je da bude jači
taj trenutak...

Kaži
i ono što misliš da se zna,
možda nedostaje baš jedna rečenica
da neko procveta
i sazna
da li je korov ili cvet...

Jer nije svet
tvoj dokučiv...

NERASKIDIVO

Možda sam te srela
sasvim slučajno,
nepredvidivo,
možda sam te srela
upravo zato jer nisam smela...

Možda si me sreo,
sasvim namerno,
očekivano,
možda si me sreo
jer si baš to hteo...

Ili ništa nije bilo
slučajno i namerno...

Ali se svilo
nešto naše
u neraskidivu
povezanost.

VREME ZA "SLAST"

Ne očajavaj, nije to nužno!
Doći će, stići,
prići će ti, iznenada,
kada bude nužno
da se dogodi...

Ne želi po svaku cenu
i ne prihvataj
bledu zamenu
samo da utoliš glad...

Jer nije vreme sad'
za slast...

Znaćeš kada bude...

A biće bez
očajanja i želje neke,
pune strepnje...

Kada bude trebalo da se dogodi,
dogodiće se samo od sebe
i to ispunjenje za tebe
će biti sloboda...

I samo je jedno vreme
za slast,
koje dolazi baš u pravo
vreme...

ROB SVOJIH VEROVANJA

Nemoj se prijatelju nadati
i nikada nećeš znati
kakav je osećaj padati
u nedogled, u nepovrat.

Nećeš izgubiti sebe...
I nikoga...

Nećeš znati kako briga
zbog uzaludnog nadanja
može dovesti do stradanja
tebe...

Nemoj očekivati
i neće se prelivati
tvoja suza skupa...

Nemoj očekivati
i nemoj otvarati
vrata svoja
kada čuješ da lupa
očajnički
ruka nečija po njima...

Nemoj se nadati
i nemoj očekivati...

Ta ruka može zaključati
sva vrata tvoga života...

A prava je strahota
biti rob svojih verovanja...

MOGLA SAM TI REĆI

Mogla sam ti reći
da te sanjam često,
i da više ne znam
koje mesto
u mom životu
jeste tvoje...

U kom redu
i na kojoj stolici sediš
dok ne izblediš
u rasejanosti jave...

I koje su prave
i iskrene moje namere...

Mogla sam ti reći
da sam više puta
želela pobeći
od tebe i sebe...

Ali svaki put kada
koža očvrsne,
tvoja reč zagrebe
i do trenja
dovede telo moje...

I zbog toga ništa nisam rekla...

ЗАГРЉАЈ

Када загрлиш некога,
или неко загрли тебе,
онако кришом,
неприметно,
па са себе
не може
скунути
мирис твоје коже...

Па те жели грлити још више,
а желиш и ти грлити јаче,
и оно што је некада говорило тише,
има жељу гласно да плаче...

Да цео свет чује...

Када грлиш некога,
или неко грли тебе,
желећи да загрљај
траје што дуже,
и винеш се до неба,
у загрљају једном,
то се зове љубав
мој мили друже.

ONO ŠTO JE JEDINSTVENO

Na jednoj planeti, koja možda i ne postoji,
ali je lepša, dragocenija i boji
život osećanjima sreće...

Na toj planeti, od koje nema veće,
živi Princ, koji stvara i gradi
svoj svet, koji drugi ne vide...

Na toj planeti zna da se voli,
i retko boli.
A samo boli,
ono što je varka za oči...

Tamo je pitomo imati druga,
i imati ono jedno,
ono što je vredno
i vrednije od svega...
I prepoznaje se
nešto što se ne zaboravlja.
Nikada.

U svetu tom nežno se čuva,
odricanjem se brani.
Na toj strani života
postoje lepote nevidljive
i magije predvidive
samo onima koji voleti umeju
i čuda svemirska razumeju.

Na jednoj planeti
čuva se,
ono što je zaista jedinstveno.

RAT OČIJU

Seku me tvoje oči,
režu me i stežu
uz zid grubošću
svojom...
Tvojom silinom
bole,
kao da vole
moje skrivanje...

Otkrivaju me oči tvoje,
i sve moje hladnoće
kao da hoće
santa leda postati...
i topiti se za tebe.

Oči me tvoje pokrivaju
svojim senkama...
Senkama tebe...
Koje lete i naleću na mene...
Pa me maze i gaze svojom lepotom...
I senke tvoje,
što iz očiju beže
sada leže na dlanu mome,
i kupaju se u tome
što se zove
rat očiju.

ŽELIM SLAVITI

Ne želim se više javiti
poznaniku svom,
prijatelju neznanom,
nekoj površnoj reči...

Ne želim reći: "Dobro jutro..."

Ne želim više tapkati u tom
ritmu koji uspeva da spreči
moje pokrete da se slobodno
kreću uz sreću
što sam oslobođena...

Ne želim se zaustaviti...

Ne mogu više razmišljati
o nejasnim mislima
i pridavati im značaj i snagu...
Ne mogu umišljati neku dragu
i sigurnu silu
koja ne postoji...

Želim sebe osetiti
u osmehu svom.
I u trenu tom
želim slaviti
što sam samo svoja...

"SPAŠENA"

Mnogi su na svetu spašeni,
a istovremeno nose žig
spasilačkih nogu...
Jer niko visoku
cenu ne plaća uzalud...

Za svaki trud postoji naplata...

I pri tome veruju,
jer verovati želi svako,
a verovanje polako
postaje prasak...

I svaki prasak nosi novi život.

Mnogi su na svetu bili sami,
a nisu to umeli videti i čuti...
Pa kada poveruje nešto moje
da je spašeno i nije samo...

Negde tamo sluti znanje
da biti spašen i ne biti sam
nije poznat i znan
doživljaj...

I da duboke sreće ne postoje,
no je kroje zablude nečije,
što iza leđa stoje...

I samo stoje...

PRIČA O NEKOLIKO DANA

Priča o nekoliko dana ne postoji.
Ona uvek u sebi broji
i one prethodne, koji nisu bili,
i one naredne, nakon svršetka...
I sve dane koji su se slili u tih nekoliko.

U nekoliko dana možeš se roditi,
još jednom,
lepši i bolji.
Ali nisu dani uvek po volji našoj.
I ne traju večno.

A svako srećno
rođenje se pamti
i ništa ne nestaje
po satu i danima,
pa možda i nije kraj
kada na kraj liči.
Jer svaka iluzija o priči
čini da ona i dalje traje...

ČUDNE ZVERI

Žive oko nas
neke čudne zveri...

U lepoti traže spas,
ali je ružnoća njihovih bića
otrovnija od
najotrovnijeg pića,
smrtonosnog...

Šetaju se smelo,
ponosno i stidno,
šetaju se tamo gde je vrelo,
sejući hladnoću...

S osmehom, il tugom,
smeju se i plaču,
ushićeno skaču i zaskaču
naivčine neke...

Žive oko nas u telima raznim,
punim a i praznim
rukama što grebu...

Žive i ne žive,
postoje da bivaju,
i tužno...
tužno je što će uvek da se skrivaju
iza svoje maske...

Jer da je skinu,
od lakoće svoje proste duše,
mogle bi da se vinu...
i odlete u nepovrat.

KVARNO TKIVO

Jednom je svanuo današnji dan,
jednom protekao
i dostigao samo danas,
sebi dobro znan
završetak,
uz najavni početak sutrašnjeg.

U današnjem danu
nisu otkucavale čudne minute,
nije prolazilo neobično vreme,
ali je, bez dileme,
sve u današnjem danu
na lopati odnelo
dobro znanu
izlučevinu kvarnog tkiva...

I samo jednom biva svaki dan,
pa nazdravljam za svršetak ovoga,
uz najavni početak boljega,
koji će čistiji da biva
bez suvišnog tkiva
koje svojim prisustvom
ometa mir...

MEKOĆA SE NE ZABORAVLJA TAKO LAKO

Prošli su mnogi gradovi,
i ljudi,
i oni koji na ljude liče...
Mnoge priče,
ispričane su
i izumrle...
Mnoga vremena su svršena,
i trenuci odveć izbledeli,
a u njima,
mnogi su sedeli
na mojim ramenima...

Prošlo je mnogo vremena
i mnogi su ljudi
prošli kroz moje postojanje,
a većina ništa manje
od najmanjeg
nije ostavila...

A nisam ni pretpostavila
da ću sedeti,
ovako mirna,
u blaženstvu, čista,
onako ista
kao nekada pre
kada je sve
bilo sasvim drugačije...

A nisam ni slutila da ću sedeti
ovako mirna,
u zadovoljstvu svome,
i da tome ništa ne može presuditi...

I neću se truditi
da očistim prašinu svih stopa
koje su gazile
da bi dolazile i odlazile...

Neka su prolazile
kroz moj svet...

Jer slutim da su opazile mekoću
dok su zarivale đon
da ostanu stabilne...
A mekoća se ne zaboravlja
tako lako...

PARANORMALNA HTENJA

Suviše sam od sebe krala
da bih tebi dala...

Suviše sam ti sebe dala
da bih sada stala
pred ogledalo,
i bez žali
gledala u ono
što je od mene ostalo...

A nije preostalo još
mnogo vremena,
pa da se od temena
do pete,
rasprše i polete
do tebe
i ovi ostaci moji...

Ko više da broji i slaže
ove delove okrnjene...

Na čast ti bilo
sve moje što se stopilo
sa tobom,
i sve tvoje što je opilo
biće moje,
pa zaspalo i probudilo se
s' rupom u sećanju...

I u obećanju
davno izjedenom
gde postoje želje tvoje,
java se stopila
sa nebulozom slepom,
pa sada stvarnim svetom
oživljena lebde paranormalna
htenja tvoja.

ZNAM SVE...

Znam za sve izgovorene rečenice, i u njima utemeljene 
putokaze i smernice, koje vode u ništavilo slobode
koja se u samoću pretvorila. I za sve skriveno i u besu izliveno pogrešnim usnama... Znam za sva kajanja čija su trajanja urezana u živote mnoge... A nisu morala biti... I za sve slabosti, koje su mogle ostati hrabrosti ljubavi, a nisu... Znam za sve do najskrivenijih detalja, koji se nikada izgovoriti neće, ali će mi srce biti mnogo veće od tvoga, i prema tebi ću biti, ono što ni sam nisi, čovek. A gorak će biti svaki tvoj zalogaj istine, jer znam sve...

HVALA ONIMA . . .

Hvala onima koji su me zaboleli i nisu me voleli, pa su pokleli pred svojom 
surovošću... Hvala što su izmišljali, i obuvali prevelike čizme, pa gazili njima, smišljajući kako da dosegnu
nedokučivu veličinu, moju... Čestitam za izabranu boju kojom su mazali lica, i izgledali sasvim anđeoski, sa srcima ubica, koja u njima kucaju... Hvala za nepristojnost kojom zrače, i smeše se, onako, 
kako se inače ne smeše pravi ljudi... I ćute,
onako kako samo ćute oni koji slute
nesreću. Hvala onima koji traže, a ništa ne pružaju, baš ništa ne daju. A ne vide i ne znaju pred koga staju i bez koga ne mogu... Hvala onima koji su me zaboleli, jer su pokazali da me nisu voleli kao ja njih... Hvala onima koji su me do suza ranili, jer su sahranili sve ono što sam rađala za njih, a nije trebalo...

MIRIŠE NA KRV

Svi mi ljudi
na tebe liče.
Svi ste isti,
kao početak
bajkovite priče,
koja krije zaplet...

Ali kada osvane rasplet,
loših likova neće biti,
i slova će se sliti
u tamnu mrlju...

Ruka je moja zamazana krvlju
i sve u mojim nozdrvama
na krv miriše...
I u sobi ovoj...

U kojoj
se bajci sada kriješ,
dok svi oko mene,
na tebe mi liče
i kao iz neke strašne priče
nose pečat krvi...

Z M I J A

Vija zmija
svoj rep,
i kao odraz
sam sebi slep
ne uspeva
ga uhvatiti...

Nasrće na sebe,
i ne znajući,
gubi snagu
srljajući u krug,
pa kao
izneveren drug
posustaje...

Ali  mlitavica
pokvarena,
ne odustaje
od toga
da proguta sebe samu...

Pa kao slepac u tamu,
gleda oduševljeno,
ne shvatajući
da je u mraku...

I iz dana u dan,
pušta sebi istu traku...
Gleda film isti,
i pred sobom čisti
put,
na kojem je sama...

I u korenju svom,
nezaobilaznom,
proživeće život,
koji je
odveć uspešno guta...

USAMLJENIK

Ostaće sam,
znam,
i neću mu prići,
jer će otići
još dalje...
Raširiće krila,
i odleteti
tamo,
tamo gde su
bila
i zauvek ostala zaleđena
mnoga pera,
pre njegovih...

Ne zna,
usamljenik,
kuda bi išao,
niti sa koje
grane je sišao,
i dal' bi na nju ponovo sleteo.

Da li zna
da je odleteo
uzalud...

I srce će mu od zime stati,
prestaće odjek topline,
a on neće znati
da veće miline,
osetiti neće,
i da veću ljubav,
svet naizgled ubav
neće njemu dati...

Ne on neće znati...

Ostaće sam,
znam,
a ni tada neće prići
svome jatu...
On će otići,
jer lutalica
svome bratu
vrednost ne vidi...

Jer ptica zime
za toplu ruku ne brine...
Ptica se vine
u nebesa
i tamo umire..,

GODINA NOVA

Nova godina se bliži,
i u svakom minutu
i dugom satu,
nosi na vratu medaljon
godine koja prolazi
a ne dolazi da se
pozdravi.

Nova nam stiže
i sve je bliže
tome
da preuzme putu torbu
prošlih dana
i željna
poskida sa rana
stare kraste,
pa pogleda opet u otvorene rane
i uživa u tome
što može da stane
pred dane prošle i buduće...
Kao saobraćajac
koji usmerava...

Godina Nova,
je takođe puna snova
o tome
da može pobediti.