ZAHTEVAO JE

Zhtevao je da ne pišem više
njegov život,
njegove pesme,
pa se ne usuđuje ruka moja
da posluša misli,
jer protiv njegovih reči
ne sme
se boriti...

Jače su njegove reči,
od želje,
i on ima snagu da spreči
i učini da ne postoje
želje moje.

Prividno ne postoje.

Zahtevao je jednom davno
da ne govorim ništa više,
a sada izranja zahtev vapajski,
izranja tiše
od moblbe očaja
da prozborim reč neku,
bilo koju,
pa i njemu daleku,
samo da mi čuje glas...

Moliće se, tako,
i da ponovo pišem,
njegov život i njegove pesme,
želeće opet i da doživi
sve što priznati ne sme
nikome na svetu...

A tada će ruka moja
zgrabiti sva svoja
pera pod prste
i čvrstim pokretom
napisati reči,
koje niko neće da spreči
da se obistine.

TOLIKO MI ZNAČIŠ...

Toliko,
da me je stid od mene same,
i da stavim ruku na lice,
svaki put kada u mislima
bljesnu iskrice tvojih očiju
u mislima mojim,
pa se uplašim da ću
prestati da postojim
od jačine svetla.

Toliko, da me je stid od mene same,
što brojim dane kojima me gledaš,
a brišem one kojima ne daš
malo moga lika,
da se osveže,
i za mene su oni uzalud
proživljeni.

Toliko, da me je stid od mene same
što čeznem,
i tonem i venem,
i želim...
I selim nekoliko puta na dan
svoja htenja na druga mesta,
ali opet se raspakuju ona česta i
dosadna pitanja
o stvarnosti...

Toliko, da me je stid od mene same,
jer sam te oživela
i iz mene izbijaš i zračiš...

Toliko, da me je stid od tebe,
toliko mi značiš...

DA LI SI OSETIO?

Da li si osetio da te niko nije voleo kao ja? Da te niko nije video i doživeo, potpuno razotkrio i pokrio sve ono što niko ne treba da vidi? Da li si osetio
da te niko nije razumeo, i niko ti nije umeo prići, ovako iskreno i lukavo, lagano i odjednom, i da ni u jednom momentu vrednom naših odustajanja nije bilo lako... Da li si osetio tako, podjednako nežno i jako kao ja? Da li si osetio ili ikada predosetio da ću ti se dogoditi, i da će te tako snažno pogoditi moje priznanje... Da ćeš osetiti razočaranje zbog nečega čistog i svetog... Zbog jednog lepog osećanja od kojeg bežiš... Da li ti ustvari znaš da nikome nisi bio, i da nikada nećeš biti ovo što si meni... Da li znaš da živiš još jedan život mlad, od onoga dana kad' sam te zavolela.

TVOJE PESME

To su tvoje pesme.
Da li bi to ikada glasno izgovorio? Da li bi u mom prisusatvu progovorio tako bestidno, kao što govoriš drugima? To su tvoje pesme.
Ti si ih prisvojio, zarobio, i posramljeno ih čuvaš, plašeći se svih koji ih dožive. Moleći se da ne posive stihovi i ne istroše se od silnog upijanja... To su tvoje pesme.
Priznajem - samo tvoje... Pesme ove,
bez tebe ne postoje... Ali zašto odbacuješ rečima nešto čemu se diviš? Zašto ne priznaš da ih voliš?
Ne brini, ti nećeš da posiviš nikada u mojim stihovima.

Jer to su tvoje pesme...

TEKLA JE VODA

Ka nama je tekla voda,
i tekla, i tekla...
Tekli smo i mi...
A naši životi
tekli su brže od nas.

Nismo sami na ovom svetu.
O nismo sami,
to je sasvim tačno,
pa i ovo mračno
nebo iznad nas
namiguje vodi...

Namiguje, da oslobodi
bar jedan tren,
i da ga produži,
da budu malko duži
ovi trenuci koje delimo...
Ovi trenuci kada znamo
ko smo i šta smo,
i kada smo svesni
da to još dugo nećemo biti...

Voda će teći, voda će se sliti
niz sve naše uspone i padove.

Voda će proteći
kroz nas,
opraće sve što smo bili,
i nikada neće nikome reći
da smo pronašli spas
u njoj...

O nismo sami na ovom svetu
u kojem ronimo i ponekada se davimo,
a ipak ga slavimo
kao spasioca...

I nikada nećemo biti
ono što smo bili
jednom samo,
jer duboko u sebi znamo
da za nas nema vremena...

SVETO BIĆE

I jednu stvar je bitno da znaš, vrediš onoliko koliko sebe daš u svetu radosti i tuge, a tebe ima toliko mnogo za druge, da se to ne može izmeriti niti prebrojati... Tebe ima za sve, u svakom deliću minuta. I toliko puta koliko si darivao
ti si porastao u sebi. I ono što vidiš kada se ogledaš u ogledalu, mali je deo slike koju ja vidim
dok te gledam. Ti se protežeš svuda, na sve strane, i u tebe može da stane sve dobro,nežno i milo.
I u tebi može spokojno da živi sve što bi se u ovozemaljskom svetu uplašeno krilo. Ti si mir, ti si dobrota, ti si sva lepota u ljudskom obliku... U tvom liku živi sveto biće.

NEDOSTAJEM TI JA

Nedostaje ti ona stara,
koja se po šavovima para
od tvoje širine...
Ona koja se svaki put smanji
kada tvoj kapak utanji
svoje vidno polje,
i pogledaš u nešto bolje...
Što ja ne vidim.

Nedostajem ti ja,
ona stara, punih ruku,
koja u svakom zvuku
oko tvoga uha
grabi buku
i zadržava je za sebe,
samo da ti ne čuješ...
Ona što ti smehom
pesme peva,
dok sneva o
uzvraćanju istog.

Nisi navikao na ovakvu mene
i sve ti je čudno,
jer ipak,
dok si spavao u nemaru,
tvoje srce je bilo budno
i sve videlo.

SVE JE NEGDE ZAPISANO

Sve je to negde zapisano, negde visoko, ili duboko, ko bi to znao...
Možda si i na zapis stao dok si lutao i preživljavao... Sve je to određeno, i ne znamo ko sve određuje, al' sigurno je neko ko pobeđuje sve nedaće...
Pa i nama je tako odredio... Sve nas neko planski kroz život vodi, ponekad zarobi, da nauči slobodi. Neretko rani da jako zaboli, retko nagradi, ali tada nauči kako se iskreno voli... Celi život je smisleno delo, zapisano rukom svetom, koja vodi ka slobodi najvišoj, a do vrha se uglavnom uz muku stiže...
Pa kada ti bude najteže, veruj i znaj da si sve bliže životnom smislu...

NENAMEŠTEN KREVET

U nenameštenom krevetu ostaju nataloženi svi mirisi koje volimo
i oni od kojih bezuspešno bežimo, dok ležimo zarivajući glavu u jastuk, koji ih je u stvari pun,
iz kojeg kipe, pa tako nesvesno i nevoljno opijamo sebe još više, još uspešnije, i tiho, da tiše ne možemo, jecamo. U nenameštenom krevetu prosuti su svi snovi, koji se odmaraju sami od sebe,
od težine koju nose
i zato on ustvari jeste nenamešten. Mirisi i snovi se grle na jastuku,
dobro pokriveni jorganom,
i gužvaju plahtu na koju će sutra leći jedno telo
i upiti ih u sebe.
I tako žive svakoga dana, neuništivi, pobeđujući sve... I tako ne nestaju
i ne prestaju da postoje. Odmaraju želje i htenja, i vode ljubav na čistoći i toplini koja je u noći
snevala san o nekome ko je ostavio trag, a nije ležao nikada u tom nenameštenom krevetu, ali je ipak drag... I koliko god daleko bežao, i gde god ležao taj neko
u ovoj i svakoj drugoj noći, odmaraće u čistoći, baš ovoj, neznajući ali osećajući blagoslov...

SVE VIŠE TVOJA

U tvom licu vidim
sopstvenu lepotu, i kroz tebe osetim svoju dobrotu, koja je dopola potrošena.
Kroz tebe sam počela sebe da cenim i odlučih da dam tebi sve ono čime mogu i umem da plenim. Uz tebe sam se probudila i jutra moja se nikada više neće završiti.
I ništa u meni se više ne može trošiti, granam se i rastem u vis, na sve strane... i svaki dan koji svane ja sam sve više tvoja.

ZAPINJEMO

Naše želje se grle
a mi gledamo, one se prožimaju, a telima ne damo da se dodirnu. Naša znanja znaju, jedno pred drugo staju i govore, a mi ne dopuštamo da se otvore umovi naši, prostrani za sreću kao najbogatiji salaši. Naše oči žele plakati, a mi im dopuštamo samo da zasuze, i krijemo suze, dok ponosno puze po obrazima... Mi sami ne dozvoljavamo sebi da živimo, mi se kažnjavamo, jer se volimo i ne umemo stati jedno pred drugo, niti umemo prestati tražiti i tako već dugo, dugo zapinjemo za istinu.

SVILENE NITI

Setiš li se i ti često,
kao što se prisećam ja,
onih dana kada je sva
naklonost vremena
pripadala nama...

One muzike
koja ti je parala uši,
kada sam izgovarajući
veličanstveno ime tvoje,
držala na usnama
sve što je uistinu moje
i što bi moje trebalo biti...

Setiš li se onih dana,
kada su nam čela
jedno nad drugim bdila,
i kada se u obraze slila
sva strast crvene boje,
kada je tvoja ruka
spustila svoje pokrivače
ne sve moje
vrele sobičke.

Setiš li se onog žara
koji se borio
da uzme ili ne uzme,
ispuštajući glas
koji se orio
svuda oko nas,
onoga žara koji je pobedio
i pobeđen bio...

Žara koji se ulio
u pokrivače
sobičaka mojih...

Ja još uvek udišem
te mirise sa svojih
svilenih niti...

KADA DOŽIVIŠ TO

Kada doživiš to da želiš, s' tugom i srećom, i od toga još većom melanholijom.
Da želiš s' nestrpljenjem i spremnošću da prođe vek ceo da bi doživeo samo delić zasluženog ispunjenja... Kada doživiš da drhtiš od straha, želje, ljubavi i nemogućeg. Da sagorevaš, a uživaš i boli te.
Kada doživiš sve odjednom i u jednom trenu, koji je večnost, a tako kratko traje.
Kada ti ništa ustvari sve daje. Sve razloge zbog kojiš rasteš i propadaš u cipele svoje, koje žele, ali se boje napraviti korak... Kada prestaneš imati kontrolu nad svojim telom i s' vrelom nadom pomisliš na nekoga.
Kada uhvatiš u toj zamci sebe, znaćeš kako sam ulovljena
postala plen, koji se plašio, a želeo tebe...
Samo tebe ...

TI, ZAUVEK BUDI TI!

Nemoj da izdaš samoga sebe, nikada i ni po koju cenu, kao što stenu ne bi izdala njena jačina... Budi jak i kada mrak digne mač na tebe. Budi brz i ne dozvoli da te stigne nešto što nisi ti. Ti, zauvek budi ti!
Budi put ako treba, neka voze po tebi.
Budi vazduh, neka te udišu. Uvek stani na stepenicu višu od drugih, i daj, samo pružaj... Budi pitom i razoružaj se pred ljudima...
Budi zvezdana prašina koja sa neba krasi druge. Budi Sunce koje se nikada ne gasi, jer ti to jesi... Budi svima koža, budi reč, osmeh i snaga... Budi ona druga strana, strana draga, u koju svi veruju, jer ti to jesi... Ali uvek čuvaj sebe, i ne daj ono što voliš. Veruj, moli i čekaj... Čekaj jer i tebe neko čeka... I budi nežan jer duša meka zna da možeš biti i jastuk u koji će se ušuškati i sniti najlepše snove o tebi.

TAMO SMO MI...

Tamo gde ptice
imaju kočije od mesečine,
i gde je lice
zlaćano, sjajno,
tamo gde je trajno
ono za šta se molimo,
i nikada ne prestaje...

Tamo gde ne nestaje
čarolija...

Gde možemo sedeti
na Mesecu
i mesečinom bojiti
naše staze,
tamo gde ne gaze
zemaljske daljine,
i gde bistrine
božanske dišu...

Tamo gde mirišu
osećanja...

Tamo gde se slobodno grlimo
i rasplamsalim osmesima hrlimo
u budućnost...
Tamo gde nema kraja,
nema stajanja i kajanja,
tamo gde je dan i noć svanuće,
daleko od ovozemaljske kuće...

Tamo smo mi...

MIT O TEBI

Osećam te...

Osećam te onako kako se oseća

neko čiji se svaki pokret predoseća, 

čije se reči unapred znaju

i pogledi na put staju

jedni drugima...

Osećam te kao poljske mirise, 

i divim se svim predosećanjima

u vezi sa tobom...

Jer pred sobom imam

svoju ikonu.

Osećam te

i kada te nema

i tvoje postojanje 

nikada ne drema

u meni...

I ne moraš biti tu, 

ja nikada neću moći

da te ne volim, 

jer ti samo za to i jesi, 

a tamo gde si, 

znam da to znaš...

I ne moraš da daš 

ni gram svoga truda, 

niti da trošiš snagu, 

ja ću te voleti uvek i svuda, 

kao neku mit dragu

u koju beskonačno verujem...

SMISAO

Ti si moja država,
i moj glavni grad,
moja metropola...
Svaka ulica,
moj most
i sve vode koje
teku kroz moju zemlju...

Ti si moj dom
i prozor na zidu,
onaj najveći,
kroz koji svako jutro
posmatram izlazak sunca.

Ti si moja lična karta,
moj dokaz da postojim,
moja krvna slika
i besprekoran vid....

Korak i pokret,
i uzdah i pogled,
ti si sav moj organizam
i glas i osmeh,
tišina ...

Ti si,
sve što
ni samom sebi nisi
umeo pružiti ...

Meni sve si,
jer meni jesi
podario novi
smisao....

MOJA ULOGA

Kaži mi, koja je uloga moja u tvom životu, koji je svoja
ogromna krila, krila slobode tek raširio?
Da li te vode vetrovi do mene, Ili se umirio vazduh oko nas, sav vazduh sveta, i za tebe nema leta. Koja je moja uloga u tvom životu velikom i vrednom? Ovom jednom, Koji polako prolazi... Koliki je značaj moj, koliko me osećaš, da li možeš opisati i objasniti svoj trenutak pored mene... Da li osećaš moje sene kada me nema? Ima li tvoja misao o meni poseban oblik i veličinu? Osećaš li čudesnu jačinu kada govoriš o meni? Da li se tvoj glas udrveni i svaka rečenia ostaje neoboriva? Koja je moja uloga u tvom traženju i odbijanju? Gde je cilj u našem kružnom vijanju oko nas samih... Kaži mi, gde sam u tvom životu ja, ako i sam znaš, ako se usuđuješ reći, i nikada neporeći svoje reči... Kaži mi, ako možeš prihvatiti, i poštovati rečeno... Jer u tišini, moje uloge su promenljive, i postaju suviše nezamenljive 
za mene u tvom životu.

Za tebe...

PRIZNANJE

Moram nešto priznati,
ne zbog tebe,
ne da bi ti znao,
već da bi sa mene pao
deo ovog peska,
koji mi u očima spava,
koji mi nozdrve golica
i kao zarđala žica
bode uši...

Moram nešto priznati,
pa evo sa džakom reči
teatralno stajem
i glasno govorim:
" Prestajem,
zvanično i odlučno,
prestajem da dajem,
da dajem sve što
sam davala danima,
sve što sam sanjala noćima,
čak i ono što sam stvarala,
kada su svi drugi odmarali...
Prestajem da mislim
i da čistim jave...

Prestajem da želim,
i da se veselim,
svemu onome što
ne mogu da imam,
prestajem da molim,
i precrtavam reč Volim
za one koji je nisu svesni..."

Moram nešto priznati,
a priznanje je hrabrost junačka,
dok se kukavica pod jaukom skriva,
u meni se sve menja i počinje da biva
još smelije...

A da je kukavica junak,
mogli smo veselije
videti javu
i živeti pravu priču...

A sada napuštam
svet bajki...

UZALUD JE CEKATI

Možeš stati uzdignute glave, puna ponosa, pršteći od vere u sebe, ako onaj preko puta tebe, ne želi videti, cuti i znati... ako ne želi,
shvati da ti je bolje da odustaneš... Ako si pružala sve, činila i poklanjala, ako te ruke bole
od pružanja i davanja, onda bez kajanja, i s dokumentom konačne uzaludnosti, okreni leđa, i ne dozvoli da te vređa neprimetnost tvog odlaska... Suviše si ti velika žena, i tvoje malo telo neveselo plače sto te sabija malenkost neshvatanja... I suviše su mali, oni koji su pred tebe stali i slušali tvoga srca glas, a nisu čuli beskrajni spas koji im pružaš... Uzalud je stati, i čekati da se vrati, da shvati, neko ko nije bio tu, ko nikada nije znao... I nikada s ponosom uz tebe nije stao... Uzalud je čekati da se vrati neko ko je pao duboko u sebe.

SVEMOGUĆE REČI

Reči crtaju svet, boje ga, oblikuju sva ispupčenja i udubljenja, buše, ruše, kuju, uvode struju, a opet je mračno, kažu, ali neretko tačno, klešu, prave smešu, šiju fleke po vešu već iznošenom, isprošenom, istrošenom... Reči... Mrljaju, brljaju, trljaju te po temenu napuklom... Po moždanoj kori, da ne sagori poslednji krvni sud, da se ne oslobodi zarobljena ćud i pobegne... Reči... predstave prave, svest formiraju, a ne biraju svoj oblik, niti jačinu... Umeju upaliti svu gorčinu uma, umeju ohladiti rasplamsalu milinu... Svemoguće reči... Pazi kome ćeš ih reći, možda ćeš opeći nekoga, možda ćeš se opeći ti... Pazi, jer svi
moji svetovi mogu rasti, zbog tvojih reči. Pazi, jer svi moji svetovi mogu nestati, i zbog tvojih reči mogu prestati postojati ja...

PAUČINA

Nisi mi rekao sve što si zeleo,
znam da nisi.

Ostalo je mnogo paućine koja visi
iznad tvoje glave,
na plafonu tvoga doma,
i na nju se lepi
sve ono što okom
ne vide slepi
a očigledno je...
No ti znas da ja dobro vidim sitnice...

Nisi ni učinio sve što si želeo
ali činiš mnogo više
iznad paučine koja ti se njiše
nad glavom.

Ti ne činis mnogo
ali činis sve,
a sve je sasvim očigledno,
i za sve ti hvala,
jer zbog svega
verujem da je prava
ova čudnovata paučina
koja nas štiti
jedno od drugog...

SLADAK MED

Sva promrzla,
na korak do smrti,
danima ogrnuta
sopstvenom hladnoćom,
kraljevskom belinom.
Sva promrzla
u jarku nemara,
novu iluziju stvara...

Ušuškana u ljubav,
misli da je shvatila
i da se nije vratila
uzalud...

Ušuškana u ljubav,
lagano se pretvara u led...
A niz njenu ruku,
još juče se slivao med,
sladak med njenog života...

ČETA VOJSKE TE ČUVA

Četa vojske budno
stražari,
naoružana čuva
i ne dozvoljava
nikome da se prišunja,
priđe,
ili sa visine siđe
i uskoči u moje carstvo.

Puške se razleću
kao ptice vesele,
i stvaraju oluju
da bi svaku otrovnu struju
uplašile...

Pa ne brinem više,
i spokojno diše
moje telo,
veselo se kreće,
jer ne postoji veće
zadovoljstvo
od ovoga koje čuva
četa vojske u mom svetu,
i ne poznajem veću planetu,
prostraniju i življu
od tebe u mojim mislima...

KADA SI TUŽAN

Kada si tužan,
ti si toliko lep
da mi dođe da
zaplačem od nežnosti
i pretočim sve
suze tvoje tuge
u svoje ruke
i uguram ih
u oči...

Tada ti usne podrhtavaju,
i žele, a ne mogu govoriti,
plašeći se da bi mogle stvoriti
i osloboditi iz sebe
groznicu uzroka
koja ih zebe...

Postaješ glasniji
i meni sve jasniji,
a nije mi jasno
kako sebe ne razumeš
i ne umeš pomoći
svome duhu...

Kada si tužan,
ti si toliko lep,
a ja ipak ne volim
kada je tako...
Jer mi nije ni malo lako
što sam uzrok
groznice i hladnoće...
A sve moje čezne i želi
da razveseli tvoje oči,
i sve moje čezne i želi
da skoči
na usne tvoje,
ali one se boje
i drhte u neznanju...

A ne znaš
da kada si tužan
ti u stvari mnogo govoriš
o milovanju koje ti je
potrebno...

VEČNA SREĆA

Pronašla sam put do večne sreće i sa toga puta niko me vratiti neće, jer ne može... Pronašla sam način kako s'osmehom darivati i shvatila da ne treba skrivati i umivati zadovoljno lice setom... Naučila sam voleti i ne moliti za uzvrat nečega, jer što darujemo ne naplaćujemo i zato carujemo u ovom univerzumu... Znam kako tebe voleti, bez očekivanja i bez imalo skrivanja zadovoljstva koje u meni budiš, iako se ne trudiš za to... Potrebno je samo da te vidim, a često ni to, i već se ne stidim, ničega.
Ja sam tvoja, i sva sreća moja miriše na tebe, jer te volim, i ne tražim ništa.
Imam sve što je neophodno za sne o tebi...

PARČE RAZGOVORA

Dala bih poslednju
kapljicu krvi da mi kažeš da sam tvoj prvi jutarnji uzdah, koji ti puni pluća... I najjaču venu svoju, da pretočiš svu neistinu tvoju u pumpicu priznanja... Dala bih toplinu svoga tela, i odrekla se dela života, da čujem gde je ta lepota koju sktivaš u prednjem džepu košulje... Dala bih i glasne žice, i tonove svoga glasa, poklonila ih bilo kome, da mi, kao rođenome svome pokloniš parče razgovora...