БАЈКА

У мекоћи нечије косе,
која на дечију косу личи,
као у бајковитој причи,
можеш видети
зраке Сунца,
који те ка светлости носе.

У мекоћи нечије коже,
која на дечију кожу личи,
као у бајковитој причи,
осетити се може
облачак мали,
облачак бели,
који те весели.

У мекоћи косе,
у мекоћи коже,
осетити се може
једна бајка мала...

Бајка која је остала
једна нестварна прича.

НОЋ

Време ускоро на починак полази,
у црној постељи ушушкано мирује,
и кроз прозор, видим, пролази
последњи зрачак светиљке која се гаси.

Може ли ишта да спаси
ову ноћ од мрака?

Око моје уморно трепери у тами,
и види,
тамо где никога нема,
тамо где су сами
они који чекају...

Види око твоје.

И док време на починак полази,
око моје долази
до ока твога,
и упија последњу искру светлине
да у овој ноћи, од милине
још нежније плаче...

Ушушкано мирује и трепери
једно око,
што у твоје гледа,
и у тамној ноћи,
у дубини, дубоко,
спрема се на починак поћи.

ДОДИРИ

Као најдражи поклон носим на кожи
сваки додир мекоће твоје,
и овога света баш све боје
насликати не би умеле,
најискреније жеље моје,
нити би разумеле
куда то водиш моје страсти...

Па руку спустим на груди своје
и пренесем нешто твоје
у дубину срца, дубоко у мене,
најдубље,
што даље од сваке сене
да те ништа овоземаљско не укаља.

И дубоко у себи ја те грлим
уздахом мазим, срцем те живим,
мислима рађам, јер знам да те немам,
па о теби сневам
као да си мој.

Живиш и постојиш као најмилија јава,
јер сваки додир срца мог
учини да је права
стварност ова идила
коју живиш у мени...

Осећам додир, осећам тебе,
очи твоје и глас у тишини...
Осећам присуство које је далеко,
а мени блиско...

Све што немам, ти јеси дао,
и где год сам пошла,
пред мене си стао...
И где те нема, ти јеси ту...
ТИ МОЈЕ ДАНЕ БРОЈИШ
И САМО ЈЕДНИМ ДОДИРОМ
УЧИНИО СИ ДА ПОСТОЈИШ
СВУДА ОКО МЕНЕ.

КАКО ДА ТИ ОБЈАСНИМ

Како да ти објасним,
да си ти за мене превелико
светско чудо...
И да се, када да сам крај тебе,
осећам као мало дете,
и сувише лудо,
да бих се понашала као права ја...

Како да ти објасним
да ме ти уствари и ниси упознао...
Јер ја нисам ја...
јер сва моја слабост завлада
пред твојом близином
и претвара ме,
брзином недостижном,
у поданика укроћеног...

Како да ти објасним
да сам те заволела
необјашњивом теоријом,
и силом непремостивом,
и да због тога ћутим,
или говорим оно што не мислим,
јер слутим
да ћу открити превише...

Како да ти објасним да не владам собом
од када знам да постојиш....

Имам ли права да ти кажем да си битан,
у овим данима туђим, а мојим...
И да те могу волети свом нежношћу света...

Имам ли право да ти кажем,
да сва лета
нису топлија
од онога што осећам према теби?

ПОГРЕШНЕ ЉУБАВИ

Пуно је
ово погрешно време
погрешних љубави,
које носе тешко бреме
и не одустају у трајању.

Задовољстава које себичношћу зраче
и несумњиво значе
победу над слободом.

Поноса и победа
који над чистотом владају
и подмуклим хировима
сврставају се у хероје.

Волео ју је на пркосан начин
и волео ју је само онда
када је приили да прода себе
и постане прашина његове прљавштине.

Волела га је на несигуран начин
и волела га је само
када је уздиже.
Када га присили да скупи
њену дивноћу и преточи се у пуноћу
њеног срца.

Волели су се када им је
љубав била потребна.

Али у ово погрешно време,
скидају бреме својих лажи са себе
и одустају као победници.

КЊИГЕ

Пронаћи ћу те,
знам,
у некој старој књизи.
Можда пожутелој,
разливених слова.
У некој која је пуна снова
попут мојих.

Пронаћи ћу те,
знам,
јер пут до тебе
кроз странице тражим.
Када те нађем
пронаћи ћу и себе.

Читам,
читам стазу за кораке своје,
степенице градим,
па скитам
међу редовима
не бих ли пронашла
залуталог дечака.

Свака књига подсећа на тебе.

Пронаћи ћу те,
пронаћи ћу и себе.

САТОВИ

Када би могли сви сатови стати,
никада не бих морала знати
како је то,
познавати тебе.

Никада те не бих ни срела,
јер бих села
на казаљку живота
и вратила је уназад.

Никада те не бих поздравила,
јер бих мотала казаљку унапред
и жмурила.
Јурила бих са њом у будућност без тебе.

Играла бих се са сатом времена,
само да за тебе не знам.

И све бих на свету да дам,
само да из мога сата нестанеш.

ЦАРСТВО НЕДОСТАЈАЊА

Ти си краљ у царству
недостајања мени.
Клањам се
и круну ти љубим...
Али у пространству
овог бесконачног царства
не губим тебе у себи.

Ти си царство у
којем живот живим,
и сиромашно богатство моје.
У себи оживљавам
све што је у суштини твоје.

Ти си недостајање,
веће од највећег на свету.

Недостајање, које боли
и које волим...

Недостајање, којем се молим
да никада не нестане.

КРВОЛОЧНИ ЗУБИ ДАНА

Њише се на љуљашци,
под крволочним зубима дана,
и поветарац задаха злог
осети се иза ње.
У тој игри све
је ризично.

Она се игра,
наивношћу детета,
лукавством жене...
Она се смеје
док јој време
истиче.
Из те игре невоља
проистиче.

Њој је свеједно
до када ће да гледа,
она живи за секунд садашњи,
за следећи корак не пита...
Она одвећ у даљини скита...
У тој игри  знана
су правила.

Она зна да ће бити побеђена,
али осећа се као победник,
јер већ јој је судбина ореол ставила.

ХЕРОЈ И СЛАБИЋ

Тада сам осетила толику немоћ
да сам хтела појести саму себе
и жвакати дуго и снажно...
Тако да ми зуби самељу сваку бору коже
и претворе је у ништа...

А затим сам осетила толику моћ,
да сам хтела смрскати своје руке
и згужвати ноге,
да се више никада не померим са врха...

А онда...

Схватила сам да сва немоћ и моћ
не могу променити мене...

Смејала сам се и плакала...

Као херој и слабић...

ЗАВИСИ ОД МОЈЕ ВОЉЕ

Не зависи од моје воље
да ли ћу доћи...
Зато се немој љутити
ако те позовем и кажем
да сам у проблему...

Да је право време,
све би било боље
и сигурно бих ја тебе чекала..

Не зависи од моје воље
и неће никада бити боље.

Оно што је до воље моје,
јесте
да још увек очи твоје
прелећу хоризонте које гледам...
Јесте
то да још увек осмех твој
чека да ме поздрави...

Од моје воље зависи то
што не може да се оздрави
од недостајања тебе...

НЕСПОСОБНА

Желите ли оценити
начин на који дишем,
говорим и гледам?
Желите ли оценити осмех мој,
или у тој испуњености
није дозвољено уживати?

Оцените ме и пресудите,
али ме не будите
и не водите у вашу јаву.

Желите ли избрисати
боју мога гласа,
ока светог видик удавити?
Желите ли ставити
прсте у моје очи?

Гушите, бришите, прстима бушите,
али не можете оно најчвршће да срушите.

Желите ли путеве моје затворити,
ноге ми осакатити,
руке поломити?

Чините најболније,
нећу молити
за милост.

Неспособна сам само за једно,
да осетим тугу,
када није вредно
туговати.

Неспособна сам све ваше жеље да испуним.

Неспособни сте
докучити сврху мога постојања,
јер сте најмања,
и од мале, још мања мрвица
неправде за мене.

Равнодушна до неспособности
да вас икада поново поштујем и волим...

NAJLJUBAVNIJI FILM

Gledam najljubavniji film,
najnežniji i najstvarniji.
Gotovo realniji
od mesta gde jesam
i sveta koji postoji.

Gledam najljubavniji film
u boji
svetlosti.

Grle se i smeju
na uglu rastanka.
Vrte se kao pijavice
koje jedu jedna drugu
na uglu
koji ih razdvaja...

U obraz se ljube,
ali ne onako
kako rastanak sluti..
Ljube se kao ljudi
koji će se možda
nekada sresti...

Gledam najljubavniji film...
Žmurim
i gledam ga
svako veče.