НЕ ОСТАЈЕШ

Давно, некада,
преселила сам се у једну
малу вену и
течем реком мира,
разливам се по твом бићу...

Уливам се у океан
и срцу ти дајем живот.
Куцам у њему,
као најспорији сат,
да што дуже постојиш.

Из твог ока весело машем,
док ти на мислима јашем
као на најбржим коњима
који беже из твоје главе.

У твом сам прсту,
који на образ спушташ
док размишљаш...
У ногама,
којима журиш,
долазиш, одлазиш...
И не остајеш...

Давно, некада,
преселила сам се
у тебе...

ГРАНЧИЦЕ ВЕРЕ

У гнезду свиленом

градим своју сигурнст

гранчицама вере

да ћеш доћи...

У гнезду ишчекивања тебе...

Остаћеш кратко, 

тек да ме нахраниш мало, 

да оно што је остало

од гнезда мог

не однесе ветар.

СВАКО ИМА СВОЈ КРЕВЕТ

Свако има свој кревет,
топлу постељу своју,
којој зна мекоћу и боју
и када усни...

Свој кревет,
своју сигурност,
из које зором сваком одлази,
ал му увече,
погнуо, истрошен долази
у загрљај, топао.

Ти си мој кревет
и моја постеља
којој се враћам
свакога дана...

Ти си боја и мекоћа,
која је сама
док обданице трају...

РАЗЛИЧИТЕ НИЈАНСЕ

Сувише су далека

времена нека...

Сувише дана, дугих година, 

сувише страна

позната лица...

Остарела кожа није чиста, 

сувише бора, када заблиста...

Не може бити исто лице

кад већ одрасту младе клице...

Тако разлике неке

вечно подсећају и сете...

Дани сипају у палете

различите нијансе сећања

и кажу да нека обећања

просто не могу да се испуне...

БАЈКОВИТЕ СИЛЕ

Била сам твој темељ,
зидова твојих стуб...
Пламен сам била
док је владала студ,
грејала те...

Била сам кров над главом твојом,
прозор и поглед на свет...
Кожа сам ти била.
Огољена је душа моја,
док је владао сиромаштво,
била сам само твоја...

Побегао си од куће,
склопио очи миле...
Не могу нас везати више
ни најјаче, бајковите силе...