ISPRED ŽIVOTA

Pesma ova je život, krv, Koja teče kroz vene, već hladnog tela... Krv, koju bela boja kože ne ubija... Oh,pesma ova je skelet, koji se ne pretvara u prah. Ona je utvara koja ne izaziva u životima strah, a zadržava u sebi dah tvoj... Oh, pesma, i lovac i plen. Oslobodilac i sopstveni si njen zarobljenik... Pesma beskrsjna, od svega jača, vrelija od vatre, sudbinu greje istrajno korača...

Ispred života... Nema kraja, nema.
I vreme se ledi.
Jedan otisak
nikada ne bledi...

POBEDNIČKE ZASTAVE

Okačeni na niti, na grane plešu, dok im krvave rane reči pevaju uspavanku... Žuti i beli, izbledeli, iscepani, a veseli, viore se poput pobedničke zastave... Miluju i šibaju, vole i bole tvoje lice... Osmehe i grimase, milinu i bes, kao čaroban prah posipaju. Pa stojiš i letiš, ne želiš, a ipak se setiš, da zbog tebe na niti i grane ne može da stane niti jedan papir više... I već dovoljno, sasvim dovoljno sve miriše na reči o tebi.

NIKO I NIKO

Sediš na ničemu,
u ničemu,
pored ničega,
sa nekim,
ko je niko,
i zajedno ste ništa...
I ne možete nikuda,
jer ste bez ičega...

I opet ništa ne radite,
i vadite
ostatke izgovora
iz salaste korpe otpadaka
vaših prošlih ideja.

Prljave vam ruke,
i koža vam se guli,
jer truli
sve u vama...

A još uvek sedite,
i ti sediš na ničemu,
sada već,
samo sa sobom,
i pred tobom
više nema ničega
i nikoga...

NEDOSTAJE JEDAN UKRAS NA JELCI

Pored kamina,
pored kreveta,
i prelepog stolnjaka
na stolu,
pored raskošnih
glasova i osmeha,
čami u bolu,
koji se smeje,
jedna sitna svetiljka,
koja veje sneg...

Bez zelenih iglica,
i prijateljica iščekivanja,
bez praznične čarolije,
leži i boli je
svaki odsjaj njenog bića...

Nije tamo gde pripada,
nije tamo
da baš sada svoj lik
u njenoj kristalnoj lepoti
ugleda onaj,
čija je ona...
Nije tamo da oseti
tresak zvona u ponoć...

I baš taj ukras na jelci
nedostaje, kada u senci
nekoj ostane crna rupa...

KAKVOG JE MIRISA SREĆA

Pružila bih ti samo ruku, ali svaki put ja ti sve svoje pružim, i posle se družim i uz setu pijem bez sebe...

Zagrlila bih te samo rukama, da umem, ali ne mogu, jer te grlim dušom... Jer te svaki put ogrnem plaštom sve svoje mekoće... Tako duša hoće, i odlučno mi beži... Možda je i srećnije i pomalo draže meni bez mene, jer te više ne traže oči moje. I one sene tvoje Koje sam nekada čuvala oduvala je hladna tama moga nestanka.... I nema više kome ko da nedostaje... I samo ostaje da seća, kakvog je mirisa sreća, ono što je prošlo.

DVA SNEŠKA

Napravila ih je zima
da i ona ima
oči svoje,
kojima će gledati
plamen oko sebe.

Pa u životnoj magiji stoje,
kao dve lepote
neopisane i nedoživljene,
krhke, a neoborive.

Ledom poprskane
statue.

U magiji i samoći
zavoleše se maske
zime i hladnoće,
i u samo jednoj noći
otopiše se...

Od dodira,
jer led ne poznaje toplinu.

Ostaše dve suze,
umesto statua lepote da stoje
i postoje
kao opomena
da neki dodiri
zaista menjaju svet...