ЧЕЗНЕМ ТИ РЕЋИ

Волим те када те гледам у тишини
у очи веселе, благе...
И док тишина слуша откуцаје срца,
чезнем ти рећи те речи драге.

Волим те када те грлим нежно,
снажно и са пуно жара.
И док ми тело у грчу пати,
чезнем ти рећи да срце љубав пара.

Волим те када те имам и немам,
јер си моје драгоцено чудо.
Волим те и волим да те волим...
Чезнем ти рећи да те волим лудо!

ЗНАМ ДА ЗНАШ...

Не стајеш у речи...

Ти си буђење магије
која живи у чудесном.

Овоземаљски свет
ситан је за твоје постојање
и све што носиш у себи...

Ти си перфекција
и не могу бити сигурна
да ли си стваран
или те маштам...
Или те сањам...

Престајем бити своја
док ми тело лебди
а ја га посматрам...

Не стајеш у речи...

Зато, жмурим,
не говорим...

И знам да знаш...

УКРАШЋУ ТИ

Украшћу ти један поглед.
Само један је довољан.
Понећу га и чувати
да ме гледа
када пожелим бити
твоја Богиња.

Украшћу ти осмех,
онај несташан,
а искрен и веран,
да се смејемо заједно
када сам срећна,
а ти далеко.

Украшћу ти најлепши пољубац,
да ме љуби док шетам
и гледам у облаке
који се мазе.

Украшћу ти додоир,
само један,
неприметан,
да ме као класје жита
голица по длану.

Украшћу ти најмање зрно љубави,
да ми као амајлија
међ' грудима трепери,
тако да ми се чини,
да ме мало волиш.

ДРУГАЧИЈИ

Да ли ти је неко некада рекао
да си другачији?

Посебан - је слабашна реч...
Величанствен - сиромашан опис...
Краљевско биће - малена титула...
Мистериозно фасцинантан - ни приближно далекосежан...

Да ли ти је неко некада описао какав си?

Покушала бих,
али се не усуђујем,
јер би те и прејаке речи
само оскрнавиле
у свој твојој дивноћи.

ДАЈЕШ МИ...

Дајеш ми пространство,
рајску величину да на њеном рубу седим.
И када скочим
летим без страха
да ћу се стрмоглавити...

Широке тротоаре за шетњу,
без циља и без краја...
Слободна...

Дајеш ми мир...
Јер знам да постојиш...
И да ћеш можда бити ту...

Дајеш ми нешто
што име нема
али ме чини срећнијом
и бољом.