МИЛОВАЊА

У некадашњим,
одвећ давним,
прастарим,
ал' никада ишчезлим
миловањима твојих руку...

У хладној,
топлој...
У свакој пори моје коже
још леже и дремају исте страсти,
успаване,
вечито будне.
Недовршене...

Спавају и плачу сати
оживљени и убијени,
које смо дисали и грејали
најшаренијим осећањима.

Сањају о данима
и рађају нове минуте,
које не желе родити...

Јер сваки нови минут
као да жели ослободити се
некадашњих сећања.

КАКО ЈЕ ЛЕПО...

Како је лепо шетати са тобом,
крај тебе корак низати мали...
Мали толико
да би на прсте једне руке стали
метри које смо заједно прешли...

Како је један метар мали,
велик када се са тобом шета...

Како је лепо гледати тебе,
док ти се тело лагано креће
и како све од твоје близине
постаје снажније и веће...

Како ситнице што живот чине
престају бити оно што јесу
и више се не зову исто
и више нису тамо где јесу...

Другачије је све са тобом
и уз тебе ништа није јасно...
Како је све са тобом лепршаво,
толико смирено и толико страсно.

Како је лепо бити крај тебе...