ПРИЧЕ

Све паковано у речи, у реченице, постаје прича...
Приче пружају животу лепоту, ширину, могућност испуњења људске немоћи, неимања, незнања, недоживљености. Приче су сажети пакети. Исцрпљеност нечијег маштања, вољења, надања. Малено, једно, издање свега.
Када бих са тобом могла имати бар једну причу, када бих те могла имати, онако како те немам... Како би то било? Не знам.
Немам са тобом причу, јер не могу да те спакујем, да те сажмем у пакетић. Јер си неисцрпан извор маштања, вољења, надања, свега...
Ја те немам, баш онако како те имам.
Колиба, дрвена, малена...
Колиба осветљена жуто-златастим пламеном који бљешти даље од Сунца. Крај прозорског окна две силуете, црне као мастило, разливају обрисе својих фигура, једна по другој. Као да се грле, као да воде љубав, две сенке људске... Преливају се и разливају једна по другој, као једно, као море ратника, као јато птица, као рој пчела... Као десет живота у једном.
На гранама дрвећа, које опседа колибу, наслаган је снег, као талог зимске течности, и светлуца. Чини ову ноћ још богатијом. Дијамантски сјај разлива своје руке до прага, до врата, и чини се као да куца. Као да жели ући у колибу... Својим рукама, допире до прозорског окна и милује га. Љуби га. Воли те две фигуре које живе десет живота у једном... Ноћ пролази, али време не тече... Време не постоји... Нижу се дани, смењују обданица и ноћ, годишња доба крећу се као точак живота, а две силуете се разливају једна по другој, мењајући облик, а никада јачину својих боја...
На образима руке. Испреплитани прсти покрили су усне, нос, очи, чело. Прсти који држе лобању да се не распадне у свом пуцању... Окрњена стварност...
Па... Да ли је боље имати те, онако како те немам? Или, немати те, онако како те имам?

ТАКО ТЕ ЈА ЧУВАМ ОД СЕБЕ

Тако те ја чувам од себе...
Побегнем иза угла надања,
шћућурим се у рупи страдања
избушеног зида.
Шћућурим се у рупи свог стида.

И чекам...

Гледам те како ме тражиш,
како чекаш,
док ти око вене.
Гледам те, како гледаш
не би ли видео мене...

И чекам...

Тако те ја чувам од себе.
Ћутим, не проговарам,
не умем са тобом да разговарам,
јер ме плашиш.
Желим да си ту, желим да ниси...
Зашто смо тако,
проклето,
исти?

И чекам...

Тако те ја чувам од себе...
Када одеш, ја ћу доћи,
кад ме напустиш,
за тобом ћу поћи
и бићу боља...

Разумећеш...

ОДЛАЗИ

Одлази из моје близине
aко не умеш видети као ја,
aко сликом ока
не осетиш и
не доживиш сва
добра око нас.

Моја близина
не може да има
крај себе
неке даљине јефтине.

Одлази ако не умеш дисати
и у исто време ваздухом писати
по плућима од ваздушне чистине...
Ако не умеш умрети од милине
коју осетиш,
а затим оживети...

Ако не умеш схватити знак,
најмањи, највећи, неки знак...
Одлази, јер си недовољно јак
и не желим да останеш.

ТЕБИ...

Теби, због којег
сви након тебе страдају,
и сви пре тебе падају
у заборав.

Теби, којег волим
као постојање једино,
биће незаменљиво...
Због којег све
заборављам...

Теби, због кога
тражим, оно што ти не дајеш...
И учим да волим
оно што мање вреди.
Теби, због кога бледи
све што је некада
имало своју вредност...

ИЗ ИСТОГ СРЦА

Ти и ја,
као из истог срца рођени,
истим откуцајима вођени
и никада ослобођени
нераскидиве везе...

Кореном једним
ронимо кроз простор и време.
Плешемо срцима нашим
у срцу живота.

Ти и ја кроз свемир...
Ти и ја као немир
мирног загрљаја срца.

О, МЕСЕЧЕ...

На небу,
Месец се разлива,
Месец се топи,
Месец се слива
низ облаке.
Падају поклони,
црвени, жути, плави...
Сваки поклон прави
нови фењер...
Један, други, трећи..
Све већи и већи...
И видим твоје образе.
Видим твоју руку
на путу до сјаја...
Сваки прст раздваја
светлосни траг...
О, Месече...

ПРИЧА О ВАМА

Господине,
бићу директна,
прецизна као стрела,
бићу оштра,
јер бих хтела
да Вас погодим,
у срце погодим,
снагом вулканске ерупције...
Да пред мојим бићем
постанете течност и прах...
И да Вас упијем кроз уздах
дубок и тежак као
моја прича о Вама.

Бићу директна
и рећи ћу Вам
да сте најслађе парче
небеског свода
који над мојом главом хода
и немило ме гази.
И у свој снази
уништавања мене
успевате ме засладити...

Ми чинимо течност и прах,
а само кроз уздах
то смемо показати.

КЉУЧ ВРЕМЕНА

На часовнику живота
сваки си број времена мог.
И док ходим кроз време
и откуцавам лагано...
Скачем са дана у дан,
прескачем ноћи...
Сваки је исти,
идентично сам...мој дан.
Сваки је закључан
кључем твојим...
Па онда бројим
колико још има
сати или дана...
Колико ћу још
прескакати сама
живот...
И схватим
да казаљка иде у круг
док живот пролази...

СЛУЧАЈНО ТЕ СРЕТНЕМ

Увек знам где могу
да те нађем...
Можда ми зато
не недостајеш...
Бар не толико, да заболи...
И знам да се радујеш мени
као човек који воли
из далека...
Случајно се сретнемо...
Ти чекајући,
а ја лутајући,
дођем к' теби.
А ни једно од нас
признало не би
да се чекамо
и тражимо.
Тако у безнађу
пролазе дани,
бесмислени,
а с' највише смисла...
Ти ме чекаш,
ја ти дођем...
И обоје знамо,
одлично знамо,
да негде тамо,
дубоко у нама,
још увек постојимо МИ.

ХВАЛА ТИ

Хвала ти за то што јеси,

ти, дивно створење,

предивна жено.

Хвала ти за то што јеси,

јер тамо где си

рађа се срећа.

Кад год смо са тобом,

срца су пуна,

и дани су лепши,

обојени срећом.

И сва сећања са собом

која носимо,

твојим су ликом

и твојом сликом

овековечени.

Кад год смо са тобом

и од тебе далеко,

у нашим срцима

ти си лепота,

ти си дивота,

ти си красота,

неко ко никада не бледи,

неко ко сувише вреди,

и заувек ће да седи

на престолу најбитнијих људи.

Неко као ти заувек се воли.

неко као ти заувек се обожава.

неко као ти незамењив је

у свим својим врлинама

и неописаним особинама

Време са тобом нема цену...

и у сваком будућем времену

недостајаћеш ...

У свакој секунди, минути и сату...

у сваком дану...

Хвала ти за све осмехе,

за све богатство...

За све што си нам пружила...

За све, предивна жено...

Заувек си нас задужила

да будемо твоје љубави...

ЗАУВЕК,  ВОЛИМО ТЕ...

КО ЈЕ ОН?

Његова појава...
Вескрајна величина...
Његово биће...
Његов лик има месечина
вечерас над мојим прозором.

Његов поглед, осмех који леди
већ залеђен прозор ока мог.
Његов осмех сада седи
иза мојих леђа...док спавам...

Ко је он... зашто је ту?
Откуд биће небеско на свет да сиђе?
Ко је он... и зашто жели
још ближе...ближе... да ми приђе?

НЕДОСТАЈАЊЕ НЕМА ЗНАЧАЈ

Када осетиш нечији заборав,

осетиш да бледиш, 

као сенка пред крај дана, 

када осетиш заборав, 

заборави

и сама.

Када осетиш да ниси потребна више
и да сваки сат све педантније брише
твоје постојање...
Заборави, јер недостајање
нема значај.

ЛИЦЕМЕРЈЕ

Увек,
ту си,
а избрисах те,
да не постојиш.
Ипак,
има те у свему
и поносно стојиш
пред бесом мојим.

Ту си,
док те шибам
гранама мог страха,
да сваки део
распршеног праха
моје зебње покупиш.

Увек,
да се лицемерно смејеш,
увек,
да лицемерно сејеш
семе трајности
своје...

МЕСТО И ВРЕМЕ

Зашто нисмо ликови
из истог романа,
имена која се 366 дана
у години пишу једно крај другог?

Зашто нисмо у истом календару
рођени ...
Или бар мало ближе...
Зашто мој број не стиже
на време...

Место и време беже...
свако на своју страну...
Ипак, у сваком дану
све си ми ближе...

ЕТО ТО ВОЛИМ

Волим да легнем на твоје раме,
упловим у загрљај твојих пора,
покријем се кожом твојом,
ушушкам у образе меке.

Ћутим и жмурим.
Ћутиш и жмуриш.

Све смо рекли,
свашта видели...

Ето то волим...

Те ситне моменте,
интимније од све интиме.
Те ситне моменте,
значајније од многих година...

Ето то волим...

ПОГОДИ КО?

Ко раздраган проводи дане,

од свитања до заласка сунца?

Ко то жели да време стане

јер срце од среће све јаче куца?

Ко у весељу ниже сате,

понекад тешке, прожете муком,

понекад стрепњом, јер брине за те,

осенчен дечјим, пречистим звуком?

Ко те то воли, бескрајно воли,

коме душа због тебе бриди,

кога твоја брига боли,

и када ниси ту, осећања ти види?

Ко ће бити увек уз тебе,

да помогне, руку ти пружи,

ко ће дати део себе,

да те учи, с тобом се дружи?

ТВОЈА УЧИТЕЉИЦА

НЕМАТИ ВРЕМЕНА

Тужно је немати времена
за оне који те воле
и чије је време саткано
од чежње за тобом...

Тужно је остављати их да чекају
негде по страни,
као старе ствари...

Тужно и лажно,
јер ако је важно...
време се рађа.

Тужно је веровати
некоме коме ниси битан...
За чије си време исувише ситан
да би те приметио.

У ТЕБИ

У теби сам пронашла све...
Све оно што се тражи,
за чим се трчи,
до чега се копа,
у шта се гледа,
до чега се лети,
из чега се рони...

У теби сам пронашла
све ширине и дубине
неистражене до сада...
Све оно о чему се говори
а што се не познаје...

У теби сам пронашла све
и сада сам спокојна...

ЧЕЗНЕМ ТИ РЕЋИ

Волим те када те гледам у тишини
у очи веселе, благе...
И док тишина слуша откуцаје срца,
чезнем ти рећи те речи драге.

Волим те када те грлим нежно,
снажно и са пуно жара.
И док ми тело у грчу пати,
чезнем ти рећи да срце љубав пара.

Волим те када те имам и немам,
јер си моје драгоцено чудо.
Волим те и волим да те волим...
Чезнем ти рећи да те волим лудо!

ЗНАМ ДА ЗНАШ...

Не стајеш у речи...

Ти си буђење магије
која живи у чудесном.

Овоземаљски свет
ситан је за твоје постојање
и све што носиш у себи...

Ти си перфекција
и не могу бити сигурна
да ли си стваран
или те маштам...
Или те сањам...

Престајем бити своја
док ми тело лебди
а ја га посматрам...

Не стајеш у речи...

Зато, жмурим,
не говорим...

И знам да знаш...

УКРАШЋУ ТИ

Украшћу ти један поглед.
Само један је довољан.
Понећу га и чувати
да ме гледа
када пожелим бити
твоја Богиња.

Украшћу ти осмех,
онај несташан,
а искрен и веран,
да се смејемо заједно
када сам срећна,
а ти далеко.

Украшћу ти најлепши пољубац,
да ме љуби док шетам
и гледам у облаке
који се мазе.

Украшћу ти додоир,
само један,
неприметан,
да ме као класје жита
голица по длану.

Украшћу ти најмање зрно љубави,
да ми као амајлија
међ' грудима трепери,
тако да ми се чини,
да ме мало волиш.

ДРУГАЧИЈИ

Да ли ти је неко некада рекао
да си другачији?

Посебан - је слабашна реч...
Величанствен - сиромашан опис...
Краљевско биће - малена титула...
Мистериозно фасцинантан - ни приближно далекосежан...

Да ли ти је неко некада описао какав си?

Покушала бих,
али се не усуђујем,
јер би те и прејаке речи
само оскрнавиле
у свој твојој дивноћи.

ДАЈЕШ МИ...

Дајеш ми пространство,
рајску величину да на њеном рубу седим.
И када скочим
летим без страха
да ћу се стрмоглавити...

Широке тротоаре за шетњу,
без циља и без краја...
Слободна...

Дајеш ми мир...
Јер знам да постојиш...
И да ћеш можда бити ту...

Дајеш ми нешто
што име нема
али ме чини срећнијом
и бољом.

ПЕСМА

Заронила је у поседње капи
црвеног мора
које је било,
више но што се чини,
њен дом.

Покушавајући да плива,
певала је песму,
тихим тоновима,
мамурна,
песму...
и заспала...
Њено лице је фењер,
њено лице је од слова,
она се покрива хартијама
да не озебе.

Заронила је у последње капи
црвеног мора
и певала о томе
да си нешто више
но што јеси...

ТВОЈА ПЕНА

Као пенушава купка...
Као загрљај милион балончића
који су снажни попут
милион стена што грле
моје тело...
Као нешто нежно и снажно...
сломио ме загрљај твој
и ја сам се растопила.

Клизим по глатким сновима
пред тобом...
Нестајем и рађам се.

Као митска снага и магија...
Као окови и најтананија нит,
твоји прсти чине да моја кожа
експлодира на ситне делове
и распе се по теби.

Постајем твоја пена.

ОБОЖАВАНИ

Обожавани господине,

Да ли сте свесни
јачине којом недостајете на јави
свакој мисли која се роди?
Сваком уздаху који због Вас
поскакује у ритму чежње прејаке?

Да ли сте свесни безбојне милине
којом Вас обасипа душа мала,
с' надом да ће Вас помиловати?
Па шири руке ветру,
који је већ крај Вас пролетео,
ипчекујући трачак мириса?

Обожавани господине,
да ли сте свесни?

УМЕМ

Умем да те отпевам,
да те изрецитујем,
насликам,
одглумим...
Умем да те искомпонујем,
одсвирам,
умем да те плешем...
Као спој свих чари,
ти си уметничко дело
и ја се дивим
свим савршеностима и недостацима
који те обликују...
Научила сам те
и имаш ме као
покорног верника
који је уз тебе
и када није са тобом.

ЧУВАЈ ТАЈ ЦВЕТ

Чувај тај цвет у коси!
Нежан, лепршав,
свежином пева.

- Чувам тај цвет у коси
јер носи
у себи пролећа сјај.

Латица жута
у твојој коси,
тајну једну
неостварену носи.

- Чувам тајну,
тајне две,
чувам све што
си негде изгубио.
Чувам тај цвет у коси,
да једном можда,
док га носим,
осетиш мирис
детињства мог,
и пожелиш бити дете.

ОГРНИ МИ КАПУТ

Огрни ми капут чистих
мисли и невиних осећања.
Шаренкасти, дечји, онај исти
који сам носила, без обећања
себи да ће ми добро стајати.

Рука ме, танка, одаје
да се свака пора коже моје
под твојим додиром продаје
за мало топлине, необјашњене.

Око ме, чежњиво, одаје,
да се сваки поглед мој,
под твојим погледом продаје
за мало милине, необјашњене.

Усне ме, стидљиве, одају
и сваки осмех мој,
уснама твојим продају
за мало среће, необјашњене.

Огрни ми капут чистих
мисли и невиних осећања,
јер желим остати мања
од тебе и себе,
да нас не приметим.

МИЛОВАЊА

У некадашњим,
одвећ давним,
прастарим,
ал' никада ишчезлим
миловањима твојих руку...

У хладној,
топлој...
У свакој пори моје коже
још леже и дремају исте страсти,
успаване,
вечито будне.
Недовршене...

Спавају и плачу сати
оживљени и убијени,
које смо дисали и грејали
најшаренијим осећањима.

Сањају о данима
и рађају нове минуте,
које не желе родити...

Јер сваки нови минут
као да жели ослободити се
некадашњих сећања.

КАКО ЈЕ ЛЕПО...

Како је лепо шетати са тобом,
крај тебе корак низати мали...
Мали толико
да би на прсте једне руке стали
метри које смо заједно прешли...

Како је један метар мали,
велик када се са тобом шета...

Како је лепо гледати тебе,
док ти се тело лагано креће
и како све од твоје близине
постаје снажније и веће...

Како ситнице што живот чине
престају бити оно што јесу
и више се не зову исто
и више нису тамо где јесу...

Другачије је све са тобом
и уз тебе ништа није јасно...
Како је све са тобом лепршаво,
толико смирено и толико страсно.

Како је лепо бити крај тебе...

НЕ ЗНАМ

Видим те,
очима неким другим.
Гледам те,
лагано се из заноса будим.

Видим те,
очима стварне јаве.
Гледам те,
и видим реалности праве.

Видим те,
каквог те видела нисам.
Гледам те...

Питам те,
да ли су све речи
истина биле?
Да ли су дане све
што смо живели
кроз сне,
однеле виле
године ове?
Или су донеле
дане које ништа
не може да спречи,
да проживе овај живот
без краја?

Да ли до бескраја
можемо овако?

Тебе видим,
и често се стидим,
да дуго гледам,
и теби се предам...
Јер не знам...

КЉУЧ

Чувај ме 

као што се чува дете,

и увек ме чувај, 

чак и када полете

око тебе сумње

да ме требаш пустити.

Чувај ме

и немој допустити

да се изгубимо.

Као што дете чува

играчку коју воли,

спава и руча са њом, 

и држи је чврсто,

чак и када заболи

та малена рука.

Чувај ме и не дозволи

да те омете бука

мог опирања.

Чувај ме

када желим и не желим, 

закључај ме у безбедне одаје, 

јер заувек остаје

сачувано оно што смо најнежније чували.

НАУЧИШ ДА ВОЛИШ

Научиш да волиш
тихо и неприметно,
скривено волиш,
гласно,
у себи...

И ћутиш јер описати не би
могао колико је јасно
шта осећаш.

Жмуриш и видиш
све чега има
ту и  тамо,
на обе стране.
Лежиш, а трчиш,
да срце стане
и престане
куцати
јер сада знаш.

Научиш да волиш
и желиш све јаче,
без очекивања,
а с пуно надања...

И тако волиш у себи,
некога,
дајеш се, без даривања,
страдаш, без страдања...

Можда је тако најлепше волети...
Јер тада научиш
да неке људе не желиш преболети...
Само их волети, тихо волети,
а у себи гласно...

Све ти је јасно,
јасно шта осећаш...

ПОСТОЈЕ НЕКИ ЉУДИ

Постоје неки људи
који се сретну, ето тек тако,
обичног дана неког,
на месту сасвим обичном...
А сусрет тај учини
да више није једноставно и лако
живети без њих.

Постоје неки људи
са кореном чврстим,
који се кроз груди
нежно гранају,
чврсто усађени једно у друго.

Постоје неки људи
које ништа не може раздвојити
и све око њих зна да ће дуго,
дуже и чвршће од корена у грудима,
постојати међу
обичним људима,
сасвим посебни.

Постоје они неки,
који никада нису далеки,
јер расту једно у другом...

O ČEMU RAZMIŠLJAŠ

Kaži mi o čemu razmišljaš
dok koračaju sporo dugi dani
sitnim koracima kroz tuđe vreme
i da li danas, kao i juče
bežiš od sebe, kao od kuće
koja nije tvoja...

Kaži mi očemu razmišljaš
dok govoriš i dok ćutiš,
dok uzimaš ili daješ
i da li danas, kao i juče staješ
iza sebe i kriješ
lice od skitnice?

Kaži mi o čemu razmišljaš
kada te nema,
kada je tišina...
Jer razmišljanje je sudbina
koja sledi.

Pa želim znati
o čemu razmišljaš...

НЕСТАНАК КОЈИ НЕ ПОСТОЈИ

Слика
малена
нејасна
тиха...
Говори, види,
поручује гласно
"Отвори очи, схвати,
сувише је јасно
куда треба поћи..."

Вришти у мени
да се мора чути.
И све слути
о победи над страхом.

"Признај себи да не постоји
све оно што си створила за себе
и да пред тебе
не може стати
твоја имагинација...

Ниси ни имала
па немој да боли
нестанак неки
који не постоји..."

ПОЧИЊЕ ДА БЛЕДИ

Твоје речи почињу да бледе.

Твојих речи има све мање.
Престају да значе, престају да вреде,
твоје речи...

Више нису песма,
више нису снага.
Губе се у магли
која их објавија
и белином гута.
До твојих речи
нема пута
за мене...

Твоје мисли
нису моји дани
и сви они, топлином ушушкани
снови јаве
нису праве
стварности за нас.

Поглед што рађа
све чега нема
почео је пред лицем мојим
уморно да дрема
и не гледа више.

Све
тихо
и све тише
почиње да бледи...