ДОДИРИ

Као најдражи поклон носим на кожи
сваки додир мекоће твоје,
и овога света баш све боје
насликати не би умеле,
најискреније жеље моје,
нити би разумеле
куда то водиш моје страсти...

Па руку спустим на груди своје
и пренесем нешто твоје
у дубину срца, дубоко у мене,
најдубље,
што даље од сваке сене
да те ништа овоземаљско не укаља.

И дубоко у себи ја те грлим
уздахом мазим, срцем те живим,
мислима рађам, јер знам да те немам,
па о теби сневам
као да си мој.

Живиш и постојиш као најмилија јава,
јер сваки додир срца мог
учини да је права
стварност ова идила
коју живиш у мени...

Осећам додир, осећам тебе,
очи твоје и глас у тишини...
Осећам присуство које је далеко,
а мени блиско...

Све што немам, ти јеси дао,
и где год сам пошла,
пред мене си стао...
И где те нема, ти јеси ту...
ТИ МОЈЕ ДАНЕ БРОЈИШ
И САМО ЈЕДНИМ ДОДИРОМ
УЧИНИО СИ ДА ПОСТОЈИШ
СВУДА ОКО МЕНЕ.

КАКО ДА ТИ ОБЈАСНИМ

Како да ти објасним,
да си ти за мене превелико
светско чудо...
И да се, када да сам крај тебе,
осећам као мало дете,
и сувише лудо,
да бих се понашала као права ја...

Како да ти објасним
да ме ти уствари и ниси упознао...
Јер ја нисам ја...
јер сва моја слабост завлада
пред твојом близином
и претвара ме,
брзином недостижном,
у поданика укроћеног...

Како да ти објасним
да сам те заволела
необјашњивом теоријом,
и силом непремостивом,
и да због тога ћутим,
или говорим оно што не мислим,
јер слутим
да ћу открити превише...

Како да ти објасним да не владам собом
од када знам да постојиш....

Имам ли права да ти кажем да си битан,
у овим данима туђим, а мојим...
И да те могу волети свом нежношћу света...

Имам ли право да ти кажем,
да сва лета
нису топлија
од онога што осећам према теби?