DAMA

Ona je dama,
koja stoji
pred vratima,
sama,
sa tašnicom
u desnoj ruci
i ružom belom.
U koraku smelom
piše da je
spremna zakoračiti
na prag
korakom hitrim
koji ne ostavlja trag
da je na ta vrata drvena,
ikada ušla jedna dama
crvena...

Ali stoji i
s vremena na vreme,
polako, skriveno,
kao da nosi
teško breme
na leđima,
ona se sasvim stidno
okrene i pogledom
prošara tminu,
kao da ispisuje istinu
o onome što je tišti,
što u njoj vrišti
i blokira joj snagu bukom,
da otvori vrata levom rukom
i najzad vidi ko je očekuje...

VRATA

Od tebe dele me dvoja vrata, i dok spavamo usamljeni, spaja nas samo otkucaj sata, koji se poigrava s' nama, i diriguje dok je tama našim bićima laganim ritmom, ostani sam, ostani sama...
Čekaj...
Možda će jedno,
od nas dvoje,
otvoriti dvoja vrata, okrenuti ključ u bravi, i shvatiti da je čas pravi da čekanje prestane, otkucaj sata nestane, postelja postane vrela, da čekati nismo smeli, jer sve što smo hteli moralo se dogoditi...

ZMAJ

Pusti zmaja da ide do kraja svoje slobode, tamo kuda ga vetrovi vode. Da vazduh udiše i pleše visoko, na nebu, sve više.
I dok je na vidiku, konac ne vuci, a ako ga sa visine vratiš, pokušaj da shvatiš da oni koji sa visine moraju sići, svakoga dana požele otići.
U životu su svi kao zmajevi, kada se jednom udalje, neizbežni su im krajevi...

DOKOLICA

Zaigraju misli čiste, uvek nove, nikad iste, u dokolici mrežu pletu o tebi u mom svetu. Dokolica je loša mrlja iskusno misli željama prlja, na beloj ti košulji, moja podsvest brlja, otkopčava dugme i kragnu oko vrata, nosi me do četvrtog sprata pod prozore tvoje, pa ti melodije mojih misli pesmu o želji za tobom poje. Čuješ li? U dokolici sam poprilično jasna samoj sebi, i dovoljno glasna da danima ne uspevam izbrisati tebe iz sebe do kraja, pa se tako dokolica s dokolicom narednom spaja...

I to čini moje dane. Lanac dokolice koja rađa želje vrele, od čežnje usijane...

DIJAGNOZA

Trebala bi da ima svaka apoteka malo onog leka, u obliku tablete, sirupa il kapsule, malo onog leka koji leci rane, popravlja lose stanje
da pomogne i dijagnoza će biti bolja, probudiće se dobra volja. U tebi za mene takvog leka ima, u tebi su zalihe sve, da si na prodaju, kupila bih te,
tražila bih najveću dozu,
pa neka mi pišu
bilo kakvu dijagnozu.
...
Ali ne!
U apoteci nema te!

pa...
Zaspiva dobra volja i dijagnoza moja ne moze biti bolja.

BLJESAK

Provalija, provalija,
provalija,
i spleteno korenje
do neraspleta
i raskršće prekriveno
muljem
i susret tišina...

Tišina, tišina,
tišina
i naručje
bodljikavo
i oštar korov
i bljesak žara,
iskra svetlog pogleda...

Pogled
i zvuk najvišeg akorda...

Oslušni,
uzmi me u naručje svetlosti,
spoji nit po nit,
pretvori nas u bljesak
da ovekovečimo
naše senke...

HOTEL ISTINA

U hotel istina
se retko svraća,
jer u njemu saznanje
ume da zaboli.
Ko kroči tamo
neželjeno otkrije
ko ga ne voli,
a ko voli.

Kome u hotelu istina
jutro svane,
u njega ceo svet
može da stane,
u njemu sve ostaje mlado,
lice je sa osmehom
i ne dobija bore,
taj je spreman
u hotelu istina
dočekati sve buduće zore.

Al' ko se učauri u tami noći,
taj više nikada
neće doći
u hotel istine,
taj za buđenje snage nema,
i nastaviće
večno da drema...

STENA

Pomiluj more a da ne uzburkaš vodu... Ako ne možeš, onda mi ne prilazi, jer od tvog dodira vodene struje hitaju u meni, razdiru i ruše sve oko sebe, i putuju ka jednoj steni na koju urezuju svoj trag.
Trag tebe. A ta stena je veoma krhka, pa ako ne možeš pomilovati more, da ne uzburkaš vodu, udalji se, ne uništavaj stenu, podari joj slobodu.

STVARNOST

Uputim se k' tebi svakoga leta, bez izuzetka. I tako već godinama pođem, sa pričama napisanim na papiru
koji čuvam u mojoj glavi, a kad blizu tvoje bašte dođem, virnem, pogledam, priče izblede i prođem... Ko me to koči, šta te to štiti od mene i moje priče, a svaka je medna... Dal me to koči, dal te to štiti stvarnost koja zna da te nisam vredna...

SAMA

Sa tobom sam volela sedeti u krčmi nekoj,
starinskoj,skromnoj, i nisu mi smetali svi oni pijanci
koji pričaju glasno, jer mi je bilo jasno, zašto smo tu... Volela sam sa tobom šetati, korakom pratiti tvoj, u ritmu,u zamahu kolena, rukom preko ramena, dlanom uz dlan, jer sam znala da uz mene znaš da nisi sam. Volela sam sa tobom ručati, obavezno prstima puniti usta, i slobodno žvakati, bez ustezanja, jer sam znala da uz tebe ne postoji prefinjenost pusta... Volela sam se sa tobom prepirati,
rečima se gađati, pomalo svađati, jer sam uverena bila, da ti je rasprava samnom mila... Volim čak i onaj dan kada smo prestali sedeti u krčmi, kada smo prestali šetati, ručati, i raditi još neke razne stvari koje smo voleli
raditi zajedno tokom dana. Volim onaj dan, jer da se dogodio nije, uz tebe bih na kraju živela sama.

NISAM TI UKRALA

Nisam ti ukrala
ni jedan momenat, ni tren, sat ili dan... Nisam bila tvoj prijatelj u noći, jer sam znala da jutro mora doći i ja bih tada bila
kradiljivac jutra. Nisam ti ukrala
ni jedan pogled, reč ili dodir, kada si ih posipao oko sebe, jer sam znala da bi za mene samo delić od svega ostao, a taj delić bi u meni nemir postao...
Nisam od tebe ukrala ni jedan jedini dan, jer sam znala da bi se samo tren sa tobom mogao pretvoriti u san... Koji nikada ne bih mogla
odsanjati do kraja...

KALENDAR BUDUĆNOSTI

Maglovito jutro
kada posmatram,
uvek vidim nešto
drugo, treće,
i po nepisanom pravilu
vidim nešto više i nešto veće
od onoga što imam...

Volim maglovita jutra,
jer tada postajem vizionar
koji stvara svoje buduće sutra
prstom po senama,
kojima crta ruke
duge i nežne, a snažne,
tada obeležavam sve datume važne
u kalendaru budućnosti...

Za maglovito jutro
niti jedno pravilo, a ni zakon ne važi,
kladim se u današnji dan,
da na ovom svetu postoji neko
ko takođe u kalendaru budućnosti
jedan veoma važan datum traži,
da ga zaokruži
kao dan sreće.
Znam da postoji još neko
ko u ovo maglovito jutro,
vidi nešto više i nešto veće,
baš kao ja...

LEPOTA PRIZNANJA

Lepota priznanja, to vama treba, ali tu lepotu, lukavo ću skriti pod svilenom maramom boje mojih očiju...
I svojim očima prsom ću zapretiti da ne učine grešku, i ne pogledaju kada očekujete, da posmatraju diskretno i da zažmure, reći ću im, dok vaši pogledi u njih zure...
Svoje prste vešto vezujem da ne zaigraju neočekivano, mogli bi reći ono što se željno očekuje, pa ih u džepove krijem, kao male kriminalce... Besedu svaki dan pred ogledalom izvodim, reči i pokrete za predstavu vežbam, lukavo i licemerno predstavljam se za vas, jer u mom priznanju ne leži vaš spas... Lepota priznanja prestaje biti lepota ako se kaže glasno, zato ću ćutati,
dok priznajem sebi i samo ja znam, a vama nikada neće biti jasno zašto...

POŽAR ZLA

Pobesneli stvore, 

tvoj grub, eksplodirajući glas

plaši me

kao rikanje divlje zveri.

Ali riči i skači, 

neobuzdani, pobesneli

stvore, 

iz kaveza svog 

ne možeš 

me povrediti.

Tvoja snaga i mišićavo, 

teško telo, 

ugruvalo bi dete u meni.

Tvoji neobuzdani udarci

smrskali bi kosti

mom maštanju.

Umrla bih do stvarnosti.

Ali ne možeš mi ništa

iz kaveza svog, 

ti si pripadnik uma bolesnog...

A takvi i kada 

riču, skaču, udaraju

obavezno se sudaraju

sa svojim ludilom

i ginu u požaru zla...

JA SAM...

Dobro jutro!
Da,da, ja sam ona što svake večeri kraj uzglavlja tvog čuva snove od noći i sa suznim očima ih čita, ona što zna da ne zna, a ipak neće da pita, pa se u kolevci neznanja ljuljuška do svitanja...
A u svitanje ti dan blagosilja
poklonom mira.
Da,da, ona što joj krvotok u telu put ka tebi bira.
Ja sam ona što je verovala da u naručju svom za mene gradiš dom...
Ali to više nije bitno,
ja sam jedna,
a u meni su svi oni koji su te voleli snažno, i sve ono što ti je u davna vremena bilo važno...
Ali drugačija su sada tvoja jutra, a tvoj dan ne živi za danas, nego čeka neko novo sutra, koje se ne osvrće u davna vremena...

BUKET

Stavili me u buket,

pa više ni ja nisam jedinstveni cvet,

onaj koji si voleo gledati 

i dodirivati mu latice nežne,

onaj kojim si ispunjavao

prazninu toplih večeri,

cvet koji je bio tu za tebe

dok su drugi vodili druge

u šetnje duge...

Stavili me u buket,

pa me više i prepoznao ne bi,

veruj, drugi me cvetovi guraju

i sklad u meni rasturaju

svojim širokim, glomaznim

i narcisoidnim lepotama,

piju žednici vodu

iz zajedničke vaze,

a kraj staze su bili korov

koji ljudi  gaze.

Stavili me u buket,

a vidim i nije ti žao,

drugi cvet ti na terasi 

ambijent usamljenički krasi

u žaru večeri, požudu ti gasi...

DRUGAČIJE

U tvom domu kafa ima drugačiji miris,
i ručak se sprema drugačije.
Voda nije samo obična tečnost,
a vazduh dar za preživljavanje.
Kroz prozor tvoga doma
priroda ima lepše haljine,
i ništa nema izgled
kakav zapravo ima.
Na tv ekranu slika je druge boje,
a kroz prozor se vidi
nešto lepše...
Tepih se ne prlja,
jer se u tvom domu ne hoda.
Ne troše se reči na razgovor...
Postelja je mekanija,
i ne ide se na spavanje u isto vreme
kao bilo gde drugo.

Kraj tvoga doma
svakog dana prolazi jedna
spora kornjača.
Šeta, noseći teret svog oklopa,
pa zastane da pogleda
kako bi sve moglo biti
mnogo drugačije...

A već je drugačije,
samo ona treba da zakorači...

RANJENIK

Penjem se stepenicama
kroz lavirint
tvoje komplikovanosti,
isprepletenih očekivanja i
razrušenih činova...

Kao ranjenik,
padam ti pred noge
i molim:
Nemoj me zgaziti...

Ja sam vojnik tvoj,
za tebe se borim,
domovino moja
u figuri čoveka...

PRAMIČAK KOSE

Rasula se tvoja tamna kosa
po poljima vidika mojih,
i sve je tamno,
sve osim noći,
koju šara pramičak
tvojih sedih vlasi
u mojoj glavi,
i svetlosni put
za sliku tvoga lika
pravi.

Poleteše tvoje duge trepavice,
razletoše se kao lastavice.
da mi je bar jedna da je
na grudi stavim,
i nikada ne izgubim.
Da mi je da gnezdo od njih svijem,
gnezdo malo,
da u njemu mirno sneva,
sve što me za tebe veže,
da u njega spustim
sve ono zbog čega mi je
teško i sve teže
da upalim svetlo i ne vidim više
mrak, ni sedi pramičak kose...

RAĐAM TE

Začela sam tebe u sebi, pa te rađam svakoga dana po malo, tako da te uvek ima
dovoljno...

Pevaj o prečistom osećanju, koje znaš, da čuvam za tebe, i nemoj biti tužan...
Dopusti da rodim osmeh na tvom divnom licu, jer ja rađam sve što zapravo ne postoji...

I svaki put kada te rodim
jedan deo tebe zarobim.
Tako tešim sebe, što moje postojanje nema vrednost za tebe.

.

PODRHTAVAM

Nedodirljivi, uplovila sam u najtananiji ton tvoga glasa, dok si govorio sasvim obično,jednostavno, iščupavši svu jednostavnost iz sebe, koju uporno namećeš... Ugasila sam, odavno, prijemnik u uhu za sve druge glasove, i ne registrujem više druge tonove koji se sudaraju oko moje glave. Ja sam pijanista koji svira samo na jednom klaviru, čije krilo je samo jedna stolica... U mom stomaku žice podrhtavaju, kada samo pomislim da ćeš progovoriti za mene...

SENKA KOJE NEMA

Kiša je noćas šetala gradom
i pevušila pesmu
o senci koje nema...

Letela je oko zgrada i solitera
i grlila ih,
uz muziku svojih kapi
koje su ljutito hitale ka zemlji,
prodirući u nju.

Lutala je,
lutalica i gubitnica
tragajući za otiscima stopa,
čije tragove je sama brisala...

Razočarana, neznalica,
poplavila je svoj svet.

PODRUM

Blede mi sećanja sva, kako vreme ponosno šeta i ulazi, kao dama neka, u klub sadašnjosti... Nema za njih mesta, dok se nazdravlja punim čašama
današnjice i smela ruka 
se poklanja neznancima. Blede mi sećanja sva, al' kada čaša postane prazna, a ruka ostane sama, poželim pobeći iz kluba, i zauvek se zarobiti u podrumu prošlosti...

POPULARNO JE BITI TI

Popularno je biti ti...

Staneš pred publiku,
i trepavicama hladiš
sva znojava lica,
koja ti ukazuju čast
i kao robovi stoje pred
Tvojim veličanstvom,
ništavnim,
ovog sparnog dana,
kada se ženama
sliva šminka sa lica...
Dal' se tope one
ili maska njihova
pred tvojom
gospodskom figurom...
Ali tope se sve,
pa im činiš uslugu
svaki put kada trepneš
i zbog toga si
još više obožavan...
Tako dosadno obožavan.

Jeste,popularno je biti ti!
Pa se takmiče koja će
glasnije
za tobom da uzdiše.
Propinju se na prste,
udišu toliko duboko
da im korseti pucaju,
pa se spuste svom težinom
na pete,
i propadaju u zemlju.

Lutke,
znojve,praznoglave,
pune sebe i tebe...

Ali je čast biti ja
i posmatrati
lepezu koja samo ume
da hladi
te lutkice koje
umiru
od gladi...
Za tobom.

NIŠTA NA SVETU

Ništa na svetu
nije bilo tako
nestvarno,
nemoguće,
a neodoljivo
kao nas dvoje.

Niko se na svetu
nije toliko privlačio
i silno odbijao kao mi...

I nije bilo
više iskrenosti,
sahranjenih reči,
niti pojedenih laži...

Nikada se pre
nismo toliko puta svukli
i obukli,
za nešto čega stvarno nema,
a prividno postoji,
ili obrnuto...

I nikada, ali nikada više
toga neće biti,
jer ti pereš noge
mojom krvlju
i uživaš u tome...

GLAVOBOLJA

Samo jedna
nespretna misao,
koja ne može
stajati na svojim nogama,
pijana,
pa zapinje za sve oko sebe,
spotiče se
i pada.
Glavobolja...

Jedna bezlična misao,
rupa ogromna
koja se razmnožava
i uživa u postojanju
malih rupica,
a one odrastaju, rastu
i postaju
rupe ogromne...
Samo padanje, propadanje
i glavobolja...

Labilna, bez karaktera,
sa hoću i neću,
mogu i ne mogu,
želim i ne želim,
uzmi, daj...
Konfuzija u glavi.
Zemljotres i glavobolja...

Nespretna,
pijana,
bezlična,
labilna,
ali našminkana misao moja,
kao Majka lepota
opija mi um
pa nespretno rasuđujem,
postajem labilna,
bleda utvara svoje misli.
Bezlična, slabašna...
Glavobolja.

TAKO BEZNAČAJAN

I ti si postao vazduh, onaj bez koga ne mogu, ali ga ipak ne vidim... A i ne gledam više, vazduh koji ne miriše. I ti si mi postao beznačajan, kao što je zrno zemlje
po kojem hodim, no da ga nema,
po čemu bih gazila? Ne bih ti nikada ni prišla... svejedno, više i ne prilazim, nespretno te zaobilazim... I ti si postao beznačajan kao kap vode
kraj čaše soka, voćnog, zdravog,
što telo mi vitaminima boji, a opet mu je neophodno
da se vodom poji... Ali više ne pijem vodu, pratim trendove i modu, pa naručim sok... I ti si postao onaj zrak Sunca zbog kojeg koža izgori, sa opekotinama visokog stepena se bori... Ali bez zraka tvog
hladno bi bilo mome biću, zahvaljujući tebi, i samo tebi, zore za moje oko sviću, zbog tebe i samo zbog tebe, popijem retko čašu vode, udahnem vazduh najjače što mogu da se sve čestice prašine u njemu oslobode i rode ono što nemam, a zbog čega si i ti postao
tako beznačajan.

GLAVA SLIKARKA

Poštovani, svesna sam da ste idealizovana slika na izložbi, u slikarskoj glavi, ali to je samo moja izložba, pa Vam je dopušteno, jer ja to želim, da budete omiljeni.
S' toga se nemojte buniti, molim Vas. Ne zanemarite uloženi trud
i danonoćni rad zbog kojeg mi iz ušiju vire četkice, niz čelo se slivaju kapi tempe, a glava se pretvorila
u paletu raznih boja, svih nijansi. Pa Vas najlepše molim, gledajte me, onako kako Vas gledam, poljubite me slikom, mahnite kada pred platnom stojim. Budite moj odraz i ne brinite, svesna sam ... Zato, poštovani, uživajte u svojoj lepoti i doživite je, kao što to ja činim,
i potrudite se da učinite
isto to za mene, ako želite da mi budete prijatelj.

NE MOŽE

Dođi po mene da se nevino stidim kada te ugledam, i s' nelagodnošću 
da se rukujemo
pri susretu. Nasmešiću se, ali te pogledati neću, jer me podsećaš
na nesuđenu sreću. Čekaj me u ulici kojoj ne znamo ime, ali znamo da treba tu doći, da sednem kraj tebe, i opet uspešno ćutim, ja, reči puna, i bežim desno 
dok mirno sedim, i pogled na suprotnu stranu ledim, od pogleda tvog, da željan ti lika, ne počne bežati k' tebi, svom muzeju lepote, izgubice se,
utonuce u zanosni vir koji naposletku ne moze pruziti mir... Niti tebi,niti meni... Pođi samnom na put, koji smo betonirali u snovima, a sada bi ga bombardovali... Da ipak ne stignemo tamo, gde sve miriše na sreću, a tuga se ne može skriti, dok znamo da među nasmejanima nikada ne mozemo biti...

PREVRTLJIVCI NA DISTANCI

Izazivam te na moralni dvoboj,
da se borimo našim mudrim umovima,
oružjem koje oštre norme,
pa da vidimo ko je smeliji
i ko od nas dvoje zreliji.

Izazivam te na borbu pogledima,
ali ne sme biti čudno i neprijatno.
Ko bude očima ljubio,
taj je u borbi izgubio.
Pa da vidimo ko može koga
duže gledati
a pogledom se ne predati,
ništa ne odati,
sebe ne prodati.

Izazivam te na test izdržljivosti,
niti blizu, niti daleko,
tu na granici koja golica,
na kojoj pocrvene lica,
zbog koje jeza napada telo,
a čelo postaje znojavo i vrelo.

Izazivam te na moralni dvoboj,
u kojem želimo što duže gledati,
u kojem se želimo približiti,
a ništa ne odati
i sebe ne prodati.

Stani na scenu svakodnevnice,
odglumi pre mene
jer si možda zreliji,
ali tek ćemo videti
ko je glumac smeliji.

EROTSKI PLES POBEDE

Kupuješ
svoje samopouzdanje
novcem
moje labilnosti
u prodavnici ega.
Pa naoružan
najskupljim oružjem
maestralno izvodiš
igu lova,
profesionalni progonitelju
pitomih stvorenja.

U novoj ličnosti
istraživača, pronalazača
i dobro obučenog strelca
osakatio si
svoj željeni plen.

Vezuješ me
lancima sujete
i predamnom, nagom,
izvodiš erotski ples pobede.

STAVI NA VAGU

Stavi na vagu
sve što imaš za reći,
pa dobro izmeri
šta ima vrednost,
al oprezan budi,
vaga je stara,
a starost je pretežno
fakultetski obrazovano zanovetalo
koje se u sudiju pretvara.

Na tas jedan
rasporedi istine
koje krijes,
sve one tužne,
kojih se stidiš
i ružne.

Na drugi spakuj,
stisni i sabij,
valda će stati,
laži kojima se
dičiš,
sve one srećne,
zahvaljujući kojima
na zadovoljnog čoveka
ličiš.

Pa uporedi
šta više vredi.

Stavi na vagu reči i tišinu,
ali pazi
da li vaga
dobro meri.

Teže je često ono čega nema,
a stari prevarant neće to reći,
i opet je odluka tvoja,
šta je vrednije
sam izaberi.

Stavi na vagu
slabost i snagu
i odredi
šta više
vredi...