Zaigraju misli čiste,
uvek nove,
nikad iste,
u dokolici mrežu pletu
o tebi u mom svetu.
Dokolica je loša mrlja
iskusno misli
željama prlja,
na beloj ti košulji,
moja podsvest brlja,
otkopčava dugme
i kragnu oko vrata,
nosi me do četvrtog sprata
pod prozore tvoje,
pa ti melodije mojih misli
pesmu o želji
za tobom poje.
Čuješ li?
U dokolici sam
poprilično jasna
samoj sebi,
i dovoljno glasna
da danima ne uspevam
izbrisati tebe iz
sebe do kraja,
pa se tako dokolica
s dokolicom narednom
spaja...
I to čini moje dane.
Lanac dokolice
koja rađa želje vrele,
od čežnje usijane...
Нема коментара:
Постави коментар