НЕСТАНАК КОЈИ НЕ ПОСТОЈИ

Слика
малена
нејасна
тиха...
Говори, види,
поручује гласно
"Отвори очи, схвати,
сувише је јасно
куда треба поћи..."

Вришти у мени
да се мора чути.
И све слути
о победи над страхом.

"Признај себи да не постоји
све оно што си створила за себе
и да пред тебе
не може стати
твоја имагинација...

Ниси ни имала
па немој да боли
нестанак неки
који не постоји..."

ПОЧИЊЕ ДА БЛЕДИ

Твоје речи почињу да бледе.

Твојих речи има све мање.
Престају да значе, престају да вреде,
твоје речи...

Више нису песма,
више нису снага.
Губе се у магли
која их објавија
и белином гута.
До твојих речи
нема пута
за мене...

Твоје мисли
нису моји дани
и сви они, топлином ушушкани
снови јаве
нису праве
стварности за нас.

Поглед што рађа
све чега нема
почео је пред лицем мојим
уморно да дрема
и не гледа више.

Све
тихо
и све тише
почиње да бледи...