ПОСЕБАН ЧОВЕК

Испред цркве,
на клупици малој,
остао је човек,
с осмехом на лицу...
Остаће успомена довека
на тог човека,
међ срећним данима.

Бејаху двоје,
две велике чежње,
мирне, сасвим тихе,
оковане зрацима.
Два посебна бића,
два јунака,
два слабића...

Заувек код цркве,
заувек на клупи,
куцаће срце снажно,
остаће траг семена
да расте и расте...
И докаже колико је важно
мени што имам тебе...

Остаће успомена довека
на једног посебног човека...

НИЈЕ МЕ СТРАХ

Хладно је...
Желела бих
да огрнем твоју кожу
преко рамена
па да се низ груди моје
слију мириси просути
из твојих пора...

Хладно је...
Жлела бих да твоје кости
буду колевка
нејаког тела
и стуб постојања
једног живота.

Мрачно је...
Ал кад погледам кроз очи твоје,
видим светлост крви у свом телу
која жубори за заједничко сутра.

Видим вене, исплетене,
као слова којима ти се клањам...

Мрачно је...
Ходам...
Са тобом, ка теби, на теби...
И није ме страх.

ЖИВИМ ВАС

Ви сте, господине,
мој завичај...
Место у којем сам рођена.
Слобода,
моје пространство,
поље по којем
душа плови
као по најмирнијим таласима.

Ви сте земља
која љуби моје стопе,
као тек рођено дете...

Ви сте колевка
мирних ми снова.

Ваздух,
што ме грли
својим свежим мирисима...

Сунце,
које води љубав са мојом кожом...

Ви сте живот.
Сав живот који сте ми удахнули.

Бескрајна дубино
мојих жеља, маштања и хтења..

Могла бих саградити
нову државу од емоција које будите...

Господине,
живим
Вас!

ХВАЛА ТИ

Када ти неко улепша дан,
украси га светлошћу ведрине...
Реци му:
"Хвала, велико ти хвала,
јер знам нешто,
што нисам знала"

Када ти неко покаже
да на свету постоји доброта,
реци му, нека зна
да постоји између јаве и сна
неко поље,
где може бити боље,
када постоји подршка.

Хвала ти.

Када ти неко,
без разлога јасног,
постане део сваког,
баш сваког дана,
кажи му то, врло јасно.

Никада није касно
да постанеш срећан.

Када ти неко подршку пружи,
с тобом се смеје, с тобом се дружи,
реци му да схвати,
како желиш
поново да се врати...
И да љубав у теби гради.

Реци му:
"Хвала што постојиш!"

ВОЛИШ ЛИ ЉУБАВ

Шапућем ти мислима,
најгласнијим тоновима тишине.
Пакујем речи међ облаке
и чекам да се најснажнији вине
у висине, где ме чекаш.
Чујеш ли моје шапате?

Милујем те мислима,
најблискијим додирима даљине.
Везем осећаје милине у нити.
И међу честицама ваздуха
у које ће се скрити,
доћи ће к теби.
Осетиш ли миловања моја?

Волим те мислима,
необичним обликом
водене снаге...
Волим те као вода
паперјасто благе
капљице своје.
Волиш ли љубав
којом те волим?

ЛЕТЊИ РАСПУСТ

Лето је распуст донело
и у авантуре ме понело.

Ишла сам на базене
где су водене капљице
додиривале мене.

Посетила сам Јеринин град,
где је река Ибар изгледала
сјајније него икад.

На Морави смо пецали
рибице мале,
а на пикнину,
смишљали шале.

Затим сам дошла у Сомбор
и био ми је најбољи одмор.

На викендици сам видела
лабудове и патке,
пливале су
и биле много слатке.

Тамо сам читала књиге
и радила задатке из математике.

Река Дунав лепу чарду има,
верујте, свидела би се свима.

Летњи распуст је диван, бајан и сјајан.

Распуст је школарцима нега,
али на крају се морамо
растати од њега.

Теа Милошевић

НЕМОЈ СЕ ЉУТИТИ

Немој се љутити
ако те при сусрету нашем
загрлим, мало јаче...
То биће моје плаче
од среће
и магија коју живим чини
да све постане веће
од мене, па и овај загрљај...

Немој се љутити
ако те при сусрету нашем
уместо једном,
пољубим 10 пута
и ако пољубац залута
на усне твоје,
немој се љутити...

Ако ти кажем
да си самогласник
у сваком слогу речи мојих
и да се не могу заситити твојих...
Немој се љутити,
ако ти кажем
да и сада идем
да се сретнем са тобом.

ГОВОРИМО ИСТИМ ЈЕЗИКОМ

Мирис божанства кружи
нашим светом.
Мој живот се дружи
с твојим.
Удахни га,
испуни тело
величином јединства.

Ослушни иста
осећања
и чућеш обећања,
нетражена, која ти казујем.

Привид најлепши
саткан је од твог лика.
Као драгоцена слика
висиш на мојим трепавицама.

Твојим осмесима бројим
галсове нечујне...
Јер ми говоримо
истим језиком.

ЉУБАВ НЕОПИСИВА, НАША...

Хтела сам да вам напишем песму,
али она то постати није хтела.
Почела је дисати са папира,
животе је својим речима плела.

Гледала ме очима детета малог,
смејала се, плакала, грлила нежно.
Певала је, плесала, трчала...
Слутила нешто неизбежно.

Хтела сам да вам напишем песму,
у једно сасвим обично вече...
Ал она не хтеде постати песма,
и као да мени нешто рече:

"Године прелепе и драги људи,
не могу се преточити у речи.
Метри љубави сувише су дуги.
Стих трајање не жели да спречи..."

1001 песма довољна није,
1 000 001 реч не може да упије
сву драгост и вредност вашу...

Све књиге света поднети не би могле
ЉУБАВ НЕОПИСИВУ НАШУ!

НА ДЛАНУ

На длану,
отворио си прозор душе моје
додирима лутајуће сенке.

И док промаја
милује црте мога лица,
умивам се капљицама
сећања на благост
твојих трагова.

Осетим путеве
које си цртао
тумарајући по дубини
за којом трагаш.

Неосетно,
ушао си у бесконачност
и настанио насмејане очи
да сијају на длану
и смеше се,
кад год погледам у њих.

СТРАСТ

Твоја рука плови
рекама мога тела
и жарко бих хтела
да се усидри на мени
кожа твоја,
док се моја румени
од страсти...

И као лава врела
разлива се додир
твој у ситне поре
и горим од жеље
да са тобом
у усијању
поздравим зоре
ране...

Да се њишем
на поветарцу
твога даха,
и удишем
мирис чежње...

ЖИВОТ ВАН ОВЕ ПЛАНЕТЕ

Извезена шареним
нитима повезаности,
два бића
су се срела
па су одмах знала
да ништа није случајно
и да је судбина
благослов дала
животу ван
ове планете.

Од тада читаво
звездано јато,
у име јединства
посипа злато љубави
за њихову срећу.

ЛЕПОТЕ КОЈЕ СЛЕДЕ...

Загрлила ме мисао о теби,
љуби ми жеље снене.
Свлачи са мене
прошле животе.
Остајем нага
за све лепоте које следе...

Загрлила ме жеља за тобом.
Обузима руке и прсте мале.
Милује леђа, рамена грицка.
У њу су све чежње пале,
јер жеља за тобом,
тежа је од мене.

УВЕК ПРИСУТАН

На врхове облака када стигнеш
и осетиш моћ силе бескрајне,
поглед у даљине винеш,
све магије небеске скинеш
само за то лице...

Све добија облик исти.
Облик исти, само један...
Име то свуд се чује,
у срцу одјекује...

Ал си миран, спокој живи
и душа се вери диви...
Јер је снажна, истрајно чека
да дође из места далека...
Тај неко, увек присутан.

НЕУКРОТИВА ЖЕЉА

Осећај високонадморски
путује планином,
одушевљен једним умом
и његовом висином,
прелепе песме, што ниже,
осећам га, све ближе и ближе...

Снег се топи и свлачи своју одору
као талас што мами обалу мору.
Првим зраком сунца у оку,
твој поглед остаје увек
јутром на истоку...

Сваког јутра, под капком и на јави,
жеља се у срцу, неукротива, јави...

БЕЛИНА

На планинским обронцима белине,

нижу се осећаји висине

небеске

у мени...

Нижу се чиста осећања

у пахуљи која је мања 

од свега видљивог.

А лепша од свих.

Држим је на длану...

У ту пахуљу

могу да стану 

илузије о теби...

Пахуља се топи, 

на врелини длана.

Топла капљица остаје

и ти све стварнији постајеш...

ЖИВОТНИ ПРОСТОР

Оно место

у животном простору

које не посећујем често...

Они сати, 

које срце врати,

и воли репризу

сваког минута...

Они минути,

у оном дану

у који стану 

све године 

које проживим 

са тобом

у бесконачности

времена

које немамо...

И ето,

часовник као да се смеши,

док ме гледа...

Календар ми не да

да доживим рај.

НЕ ОСТАЈЕШ

Давно, некада,
преселила сам се у једну
малу вену и
течем реком мира,
разливам се по твом бићу...

Уливам се у океан
и срцу ти дајем живот.
Куцам у њему,
као најспорији сат,
да што дуже постојиш.

Из твог ока весело машем,
док ти на мислима јашем
као на најбржим коњима
који беже из твоје главе.

У твом сам прсту,
који на образ спушташ
док размишљаш...
У ногама,
којима журиш,
долазиш, одлазиш...
И не остајеш...

Давно, некада,
преселила сам се
у тебе...

ГРАНЧИЦЕ ВЕРЕ

У гнезду свиленом

градим своју сигурнст

гранчицама вере

да ћеш доћи...

У гнезду ишчекивања тебе...

Остаћеш кратко, 

тек да ме нахраниш мало, 

да оно што је остало

од гнезда мог

не однесе ветар.

СВАКО ИМА СВОЈ КРЕВЕТ

Свако има свој кревет,
топлу постељу своју,
којој зна мекоћу и боју
и када усни...

Свој кревет,
своју сигурност,
из које зором сваком одлази,
ал му увече,
погнуо, истрошен долази
у загрљај, топао.

Ти си мој кревет
и моја постеља
којој се враћам
свакога дана...

Ти си боја и мекоћа,
која је сама
док обданице трају...

РАЗЛИЧИТЕ НИЈАНСЕ

Сувише су далека

времена нека...

Сувише дана, дугих година, 

сувише страна

позната лица...

Остарела кожа није чиста, 

сувише бора, када заблиста...

Не може бити исто лице

кад већ одрасту младе клице...

Тако разлике неке

вечно подсећају и сете...

Дани сипају у палете

различите нијансе сећања

и кажу да нека обећања

просто не могу да се испуне...

БАЈКОВИТЕ СИЛЕ

Била сам твој темељ,
зидова твојих стуб...
Пламен сам била
док је владала студ,
грејала те...

Била сам кров над главом твојом,
прозор и поглед на свет...
Кожа сам ти била.
Огољена је душа моја,
док је владао сиромаштво,
била сам само твоја...

Побегао си од куће,
склопио очи миле...
Не могу нас везати више
ни најјаче, бајковите силе...

ТУ ЖИВИШ

Настанио си се у мојој глави,
маленој кућици од
најнежније љубави,
којом те волим.

Ту живиш...

Ту шеташ, улицама весеља
и сваким кораком
црташ осмех на мом лицу.


Ту спаваш,
у кревету од снова.
А када склопиш очи
у мом срцу влада мир...

Јер ја те волим...

МОЈОЈ ЉУБАВИ...

Мом хероју,
најјачем срцу на планети,
које је победило у боју,
и уме храбро волети...
Једином хероју!

Мом чувару,
најбрижнијој души на свету,
љубавнику и другару,
који је сачувао чету
несташлука мојих.
Једином чувару!

Мојој вери,
искреној бајци живота,
у којој се даљина не мери
но у сваком тренутку рађа лепота
блискости...
Јединој вери!

Мојој истини,
коју осећам увек око себе...
Теби, јер управо због тебе
ја јесам ЉУБАВ!

ЗЕНИЦЕ КОЈЕ ДИШУ

Твоје очи... зенице које дишу, 

одводе у неку вишу

димензију биће моје...

Тамо где јутро свиће

у заносу наших тела, 

док ме гледаш...

Ужарено гуташ

покрете моје...

Онако како ноћима

чезнеш да ме прождиреш...

Ти ме имаш као своје

нешто, у једном трену.

Твоји прсти шетају по врату, 

и чини се да у једном сату

имаш ме, као живот цео...

Верујем, ниси хтео, 

али обоје знамо

да је трен само

довољан

да будемо вечно заједно...

ОКО

Умеш показати
оно о чему људи
умеју само говорити.
Ти то умеш створити!

Ти си показао
све оно што сам питала.
Ништа ниси говорио,
све си доказао.

Негде, високо,
ти си око,
које мења
мој поглед на свет...

ГОВОРИМ О ТЕБИ

Нико не уме
о теби говорити
лепше од мене...

И најлепши романи светски,
нису исписани,
осећањима јачим,
од оних
које ћутим...
Од оних који вриште
из моје оловке...

Само јутарњој песми,
нежној мелодији свитања,
које најављује птичја драгост,
клањам се...
И сањам
да ћу једнога дана
доживети јутарњи плес
са тобом...

ЗБОГ ТЕБЕ

Због тебе плешем с' руком ветра,
умивам се сенком дана,
Због тебе ко' сирена,
роним кроз дубину сама.

Због тебе сањам крошње беле,
свуд где кроче ноге босе,
Због тебе детелине с четир' листа
трепавице моје носе...

И још летим у балону,
међ облаке, густе, плаве...
Још због тебе
сликам снове,
стварније од наше јаве...

ТВОЈА ДУША

Твоја душа је
тако дивно покривена,
скривена,
ушушкана...
Тако лепо упакована,
дубоко и далеко...

Гладна сам твоје душе.
Жедна сам њеног укуса.

Твоја душа је
тако нежно плашљива.

Тако дивље питома...

Знана и недокучива твоја душа...

ПРЕДВЕЧЕРЈЕ

Негде у предвечерје,
када се Сунце
са Месецом поздравља
и оставља
му престо свој...
Сретох твој лик.

Негде у предвечерје,
док се ваздух у белину облачи,
капљице влаге са очију свлачи
и леди путеве оближње...

У пет минута просуле се речи
у вртлогу казаљке која жури,
куца гласно, па све тише.
Одлази, маше...и нема је више...

У пет минута...

Никада краћих,
никада дужих...
У тих пет,
упаковао се мали свет...

Негде у предвечерје,
може сванути,
ако умеш видети...

ПРИНЦЕЗА (Од песме до луткарске представе)

НАРАТОР: Лепа Цица је на бал пошла, ево само што није дошла. Бал увек магију носи, можда ће принц њу да запроси.

ПРИНЦ: Ево стиже лепа Цица, права жена за овог принца.

ЦИЦА: Нека нас сада музика води, нека се сада љубав роди.

ПРИНЦ: Моја прелепа Цици, лепша си него на профилној слици!

(плес)

(Цица спава)

МАЈКА:О кћери мила, доста си снила. Сан није јава, стварност је права. Дошло је време да се нахрани крава!

КРАВА: Мууууууу, дај ми сено, лења жено!

ЦИЦА: О туго моја, о мој животе. Има ли у теби, бар мало лепоте!?

НАРАТОР: Принц тужан оста, да се Цици диви, несхватајући да се од љубави не живи. (Цица и принц, тужни, гледају у даљину...)