НЕ ОСТАЈЕШ

Давно, некада,
преселила сам се у једну
малу вену и
течем реком мира,
разливам се по твом бићу...

Уливам се у океан
и срцу ти дајем живот.
Куцам у њему,
као најспорији сат,
да што дуже постојиш.

Из твог ока весело машем,
док ти на мислима јашем
као на најбржим коњима
који беже из твоје главе.

У твом сам прсту,
који на образ спушташ
док размишљаш...
У ногама,
којима журиш,
долазиш, одлазиш...
И не остајеш...

Давно, некада,
преселила сам се
у тебе...