ТАКО ТЕ ЈА ЧУВАМ ОД СЕБЕ

Тако те ја чувам од себе...
Побегнем иза угла надања,
шћућурим се у рупи страдања
избушеног зида.
Шћућурим се у рупи свог стида.

И чекам...

Гледам те како ме тражиш,
како чекаш,
док ти око вене.
Гледам те, како гледаш
не би ли видео мене...

И чекам...

Тако те ја чувам од себе.
Ћутим, не проговарам,
не умем са тобом да разговарам,
јер ме плашиш.
Желим да си ту, желим да ниси...
Зашто смо тако,
проклето,
исти?

И чекам...

Тако те ја чувам од себе...
Када одеш, ја ћу доћи,
кад ме напустиш,
за тобом ћу поћи
и бићу боља...

Разумећеш...

ОДЛАЗИ

Одлази из моје близине
aко не умеш видети као ја,
aко сликом ока
не осетиш и
не доживиш сва
добра око нас.

Моја близина
не може да има
крај себе
неке даљине јефтине.

Одлази ако не умеш дисати
и у исто време ваздухом писати
по плућима од ваздушне чистине...
Ако не умеш умрети од милине
коју осетиш,
а затим оживети...

Ако не умеш схватити знак,
најмањи, највећи, неки знак...
Одлази, јер си недовољно јак
и не желим да останеш.

ТЕБИ...

Теби, због којег
сви након тебе страдају,
и сви пре тебе падају
у заборав.

Теби, којег волим
као постојање једино,
биће незаменљиво...
Због којег све
заборављам...

Теби, због кога
тражим, оно што ти не дајеш...
И учим да волим
оно што мање вреди.
Теби, због кога бледи
све што је некада
имало своју вредност...

ИЗ ИСТОГ СРЦА

Ти и ја,
као из истог срца рођени,
истим откуцајима вођени
и никада ослобођени
нераскидиве везе...

Кореном једним
ронимо кроз простор и време.
Плешемо срцима нашим
у срцу живота.

Ти и ја кроз свемир...
Ти и ја као немир
мирног загрљаја срца.

О, МЕСЕЧЕ...

На небу,
Месец се разлива,
Месец се топи,
Месец се слива
низ облаке.
Падају поклони,
црвени, жути, плави...
Сваки поклон прави
нови фењер...
Један, други, трећи..
Све већи и већи...
И видим твоје образе.
Видим твоју руку
на путу до сјаја...
Сваки прст раздваја
светлосни траг...
О, Месече...

ПРИЧА О ВАМА

Господине,
бићу директна,
прецизна као стрела,
бићу оштра,
јер бих хтела
да Вас погодим,
у срце погодим,
снагом вулканске ерупције...
Да пред мојим бићем
постанете течност и прах...
И да Вас упијем кроз уздах
дубок и тежак као
моја прича о Вама.

Бићу директна
и рећи ћу Вам
да сте најслађе парче
небеског свода
који над мојом главом хода
и немило ме гази.
И у свој снази
уништавања мене
успевате ме засладити...

Ми чинимо течност и прах,
а само кроз уздах
то смемо показати.

КЉУЧ ВРЕМЕНА

На часовнику живота
сваки си број времена мог.
И док ходим кроз време
и откуцавам лагано...
Скачем са дана у дан,
прескачем ноћи...
Сваки је исти,
идентично сам...мој дан.
Сваки је закључан
кључем твојим...
Па онда бројим
колико још има
сати или дана...
Колико ћу још
прескакати сама
живот...
И схватим
да казаљка иде у круг
док живот пролази...

СЛУЧАЈНО ТЕ СРЕТНЕМ

Увек знам где могу
да те нађем...
Можда ми зато
не недостајеш...
Бар не толико, да заболи...
И знам да се радујеш мени
као човек који воли
из далека...
Случајно се сретнемо...
Ти чекајући,
а ја лутајући,
дођем к' теби.
А ни једно од нас
признало не би
да се чекамо
и тражимо.
Тако у безнађу
пролазе дани,
бесмислени,
а с' највише смисла...
Ти ме чекаш,
ја ти дођем...
И обоје знамо,
одлично знамо,
да негде тамо,
дубоко у нама,
још увек постојимо МИ.