Trčim ka kolibi, koja je moj svetionik,
ona mi pruža ruku sa vrha visoke, daleke, strme planine. Trčim, ali čini se kao
da se udaljava i ruka postaje sve kraća, i meni dalja... Provalija hita zamnom,
kao da me vija. Prati mi korak, dok zadihana trčim, pokušavajući da pobegnem
toj mračnoj silueti koja proždire sve iza mene. Pokušavam uhvatiti tu kratku
ruku koja mi izmiče.
Odjednom,
ruka me privuče k’ sebi, nađoh se u zagrljaju...
Osetih
topao dah, ukusa kore drveta.
Spustih
iznemoglo, mokro i lepljivo telo u mek, svežinom posut krevet.
Zatvorih
oči i probudih se. Spokojna.
Možda
sam mogla i ranije da otvorim oči. U životu je uglavnom sve prosto, ali zavisi
kako će se ko snaći...
Sedoh za sto na terasi. Ima mesta za
četvoro. Na jednu stolicu spustih prljave dečije patike, drugu potpuno prekrih
šarenim, plišanim igračkama, a na trećoj su malene majice koje je veš mašina
žvakala 59 minuta i potpuno su beživotane, nakon noći provedene na štriku za
sušenje veša. Čekaju na moje oživljavanje, a i meni je potrebno isto to. Nemam
snage da se pomerim. Kao mušica, uhvaćena u paučinu, mirujem, i čekam pauka.
Posmatram
kroz otvore metalne terase, koju često nazivam zatvorom, ljude koji kao gliste
gmižu po putu. Baš kao gliste, koje kada posmatrate ne znate gde im je glava a
gde zadnjica, nego možete samo pretpostaviti na osnovu pravca kretanja. Gde li
je “glava” tim ljudima... Pitam se...
I
dok posmatram iz svog zatvora silne “gliste” i poručujem “Dobro jutro” svom
organizmu crnom, domaćom kafom, pauk je prepoznao moj svet. Bio je neobičan i
velik. Opazih ga i vrisnuh, a on se uplaši i pobeže. Tako je svima oko mene.
Eto, život je pauk.
Spazih jednu gospođu, koja je šetala
ulicom. Na sebi je imala crveni sako i iste boje ešarpu, sa kojom je vetar plesao,
vrteći se oko njenog vrata. Njene cipele su lupkale u beton i proizvodile zvuk
nalik na prigušeni ton bubnja. Kako se udaljavala, zvuk je bio sve tiši. Šetala
je, i odlazila sama. Ali na leđima, kao da je nosila natpis “Niko ne šeta sam”.
Potsećala
je na balon, ispunjen nekom slatkom prazninom. Koračala je korakom čiji krak
je, čini mi se, duži od Dunava. Šta li nosi taj balon dugačkog kraka na svoj
daleki put?
Možda
prati modu ptica selica...
Pogled mi pobeže, kao neposlušno
dete, ka visinama. Ugledah kako stojiš iznad mene i gledaš me očima u ramu
bakarnog sjaja. Zaslepljuje ta krasota.
Razmišljam,
da li da zagrizem komadić misli o tebi... Ali neću. Na dijeti sam...i emotivno.
Seo
je u automobil. Spustio je ruke na volan. Vidim ih jasno, kao da su tu, u mom
krilu, na svilenoj spavaćici, u kojoj planiram provesti ostatak dana. Svojim
prstima pravi oblik polumeseca koji spava u mojoj glavi. Crno ispod njegovih
noktiju ne svedoči o tome koliko je prljav, no kazuje da njegova ruka nema koga
da neguje, pa i nije negovana...
Drži
volan života, ali život ipak određuje brzinu kojom vozi i crta mu trake puta,
šara sve te silne krivine. Pa zavisi li onda uopšte išta od njega?
Da
je sreće da nema retrovizore i ne priseća se prošlosti, da je bogatstva da ti
brisači dobro rade i brišu kapljice i blato sa vidika, da je snagde motoru u njemu
da izdrži...
Poslednji put kada sam ga videla
nije imao svoj olovni prsluk, videla sam ranu.
Priznajem
da mi je lakše živeti sa činjenicom da je ubijen, a nije ubica.
Da
sam imala priliku čuvati ga, ne bi bio u svetu “kriminala”.
Nema on ličnost, bledunjavi stvor. Iz
koliko je delova sklopljen, sa koliko glava razmislja, sa koliko lica ulepšava
ovaj grad...
I kada se smeje i kada gromoglasno viče,
čuje se eho, glas nekoga ko mu u peti čuči i skriva se. Sve ono što predstavlja
njega, samo je loše izrežiran film, to ustvari nije on.
Kosmičkom
glumcu film nije naročito popularan. Menjam kanal.
***
Kada se pomiriš sa tim da ne možeš
imati, tada ti više neće ni trebati, možda čak i niko i ništa.
*
Pa
svrati onda, čekaće te prljave patike, za čiju si estetiku ti kriv, da ih
opereš.
