Veče nakon sumornog dana
opija se
bezbojnom i hladnom tećnošću iz
male čašice,
koju su tvoje usne u kristal
pretvorile...
Gutalj jedan,
i
kapljica znoja,
kao zvezda nebeska na čelu se sija...
Kako bih je kažiprstom pokupila,
da mi na dlanu,
kao na nebeskom svodu spava...
Meni daleka zvezda i neznana,
postaje još manja
pred kapljicom ovom
u kojoj se prelama odsjaj svih nadanja,
plavljih od plavetnila neba...
Нема коментара:
Постави коментар