BALON DUGAČKOG KRAKA

Trčim ka kolibi, koja je moj svetionik, ona mi pruža ruku sa vrha visoke, daleke, strme planine. Trčim, ali čini se kao da se udaljava i ruka postaje sve kraća, i meni dalja... Provalija hita zamnom, kao da me vija. Prati mi korak, dok zadihana trčim, pokušavajući da pobegnem toj mračnoj silueti koja proždire sve iza mene. Pokušavam uhvatiti tu kratku ruku koja mi izmiče.

Odjednom, ruka me privuče k’ sebi, nađoh se u zagrljaju...

Osetih topao dah, ukusa kore drveta.

Spustih iznemoglo, mokro i lepljivo telo u mek, svežinom posut krevet.

Zatvorih oči i probudih se. Spokojna.

Možda sam mogla i ranije da otvorim oči. U životu je uglavnom sve prosto, ali zavisi kako će se ko snaći...

            Sedoh za sto na terasi. Ima mesta za četvoro. Na jednu stolicu spustih prljave dečije patike, drugu potpuno prekrih šarenim, plišanim igračkama, a na trećoj su malene majice koje je veš mašina žvakala 59 minuta i potpuno su beživotane, nakon noći provedene na štriku za sušenje veša. Čekaju na moje oživljavanje, a i meni je potrebno isto to. Nemam snage da se pomerim. Kao mušica, uhvaćena u paučinu, mirujem, i čekam pauka.

Posmatram kroz otvore metalne terase, koju često nazivam zatvorom, ljude koji kao gliste gmižu po putu. Baš kao gliste, koje kada posmatrate ne znate gde im je glava a gde zadnjica, nego možete samo pretpostaviti na osnovu pravca kretanja. Gde li je “glava” tim ljudima... Pitam se...

I dok posmatram iz svog zatvora silne “gliste” i poručujem “Dobro jutro” svom organizmu crnom, domaćom kafom, pauk je prepoznao moj svet. Bio je neobičan i velik. Opazih ga i vrisnuh, a on se uplaši i pobeže. Tako je svima oko mene. Eto, život je pauk.

            Spazih jednu gospođu, koja je šetala ulicom. Na sebi je imala crveni sako i iste boje ešarpu, sa kojom je vetar plesao, vrteći se oko njenog vrata. Njene cipele su lupkale u beton i proizvodile zvuk nalik na prigušeni ton bubnja. Kako se udaljavala, zvuk je bio sve tiši. Šetala je, i odlazila sama. Ali na leđima, kao da je nosila natpis “Niko ne šeta sam”.

Potsećala je na balon, ispunjen nekom slatkom prazninom. Koračala je korakom čiji krak je, čini mi se, duži od Dunava. Šta li nosi taj balon dugačkog kraka na svoj daleki put?

Možda prati modu ptica selica...

            Pogled mi pobeže, kao neposlušno dete, ka visinama. Ugledah kako stojiš iznad mene i gledaš me očima u ramu bakarnog sjaja. Zaslepljuje ta krasota.

Razmišljam, da li da zagrizem komadić misli o tebi... Ali neću. Na dijeti sam...i emotivno.

            Seo je u automobil. Spustio je ruke na volan. Vidim ih jasno, kao da su tu, u mom krilu, na svilenoj spavaćici, u kojoj planiram provesti ostatak dana. Svojim prstima pravi oblik polumeseca koji spava u mojoj glavi. Crno ispod njegovih noktiju ne svedoči o tome koliko je prljav, no kazuje da njegova ruka nema koga da neguje, pa i nije negovana...

Drži volan života, ali život ipak određuje brzinu kojom vozi i crta mu trake puta, šara sve te silne krivine. Pa zavisi li onda uopšte išta od njega?

Da je sreće da nema retrovizore i ne priseća se prošlosti, da je bogatstva da ti brisači dobro rade i brišu kapljice i blato sa vidika, da je snagde motoru u njemu da izdrži...

            Poslednji put kada sam ga videla nije imao svoj olovni prsluk, videla sam ranu.

Priznajem da mi je lakše živeti sa činjenicom da je ubijen, a nije ubica.

Da sam imala priliku čuvati ga, ne bi bio u svetu “kriminala”.

Nema on ličnost, bledunjavi stvor. Iz koliko je delova sklopljen, sa koliko glava razmislja, sa koliko lica ulepšava ovaj grad...

I kada se smeje i kada gromoglasno viče, čuje se eho, glas nekoga ko mu u peti čuči i skriva se. Sve ono što predstavlja njega, samo je loše izrežiran film, to ustvari nije on.

Kosmičkom glumcu film nije naročito popularan. Menjam kanal.

***

            Kada se pomiriš sa tim da ne možeš imati, tada ti više neće ni trebati, možda čak i niko i ništa.

*

Pa svrati onda, čekaće te prljave patike, za čiju si estetiku ti kriv, da ih opereš.