NEKADA DAVNO

Kako dani nekada lepi behu,

oni iz prošlosti, što beže daleko.

Oni što se ne vraćaju ni kad suzom zovem,

oni koje sanjam.

I vazduh tada opojno mirisa,

a ni travke, cveća nije bilo...

Bio je topao i svež poput rose,

bez zračka sunca i kišne kapi...

Kako ti dani brzo prođoše,

trajaše sekundu i ni trena više...

Sve što je lepo brzo prohuji

i ostavi trag da se pamti još duže.

I sve ideale oduva vetar,
a tako su postojani i čvrsti bili.

Sada postaše laki poput pera

i odoše u vis,

gde ih gromovi spališe.