NE MOŽE

Dođi po mene da se nevino stidim kada te ugledam, i s' nelagodnošću 
da se rukujemo
pri susretu. Nasmešiću se, ali te pogledati neću, jer me podsećaš
na nesuđenu sreću. Čekaj me u ulici kojoj ne znamo ime, ali znamo da treba tu doći, da sednem kraj tebe, i opet uspešno ćutim, ja, reči puna, i bežim desno 
dok mirno sedim, i pogled na suprotnu stranu ledim, od pogleda tvog, da željan ti lika, ne počne bežati k' tebi, svom muzeju lepote, izgubice se,
utonuce u zanosni vir koji naposletku ne moze pruziti mir... Niti tebi,niti meni... Pođi samnom na put, koji smo betonirali u snovima, a sada bi ga bombardovali... Da ipak ne stignemo tamo, gde sve miriše na sreću, a tuga se ne može skriti, dok znamo da među nasmejanima nikada ne mozemo biti...