Okačeni na niti, na grane
plešu,
dok im krvave rane
reči
pevaju uspavanku...
Žuti i beli,
izbledeli, iscepani,
a veseli,
viore se poput pobedničke
zastave...
Miluju i šibaju,
vole i bole
tvoje lice...
Osmehe i grimase,
milinu i bes,
kao čaroban prah posipaju.
Pa stojiš i letiš,
ne želiš,
a ipak se setiš,
da zbog tebe
na niti i grane
ne može da stane niti
jedan papir više...
I već dovoljno,
sasvim dovoljno
sve miriše na
reči o tebi.
Нема коментара:
Постави коментар