MOŽDA JOŠ UVEK ČEKA

Sedela je na betonu,
kraj nečijeg starog doma,
tamo gde tonu
i neumorni u san
čekajući da prođe dan
koji predugo traje,
jer se čeka...

S' kutijom pored tela,
i s' strahom koji nije htela
da pobedi,
jecala je u svojoj bedi
života...

I naposletku zaspa...

Prolazili su mnogi kraj nje...
I on je prošao.
Više nikada nije došao
da proveri da li je još uvek tu,
budna ili u snu,
da li jeca...

A rekao je
da bi svirao pesmu sa njom.

Nije se vratio,
jer nije shvatio
da ona ipak nije
samo prosjak
koji traži malo od života...

Ona je čekala
njega da zasvira...

Možda još uvek čeka,
a u kutiju pakuje
samo zvuke tišine...