Све паковано у речи, у реченице, постаје прича...
Приче пружају животу лепоту, ширину, могућност испуњења људске немоћи, неимања, незнања, недоживљености. Приче су сажети пакети. Исцрпљеност нечијег маштања, вољења, надања. Малено, једно, издање свега.
Када бих са тобом могла имати бар једну причу, када бих те могла имати, онако како те немам... Како би то било? Не знам.
Немам са тобом причу, јер не могу да те спакујем, да те сажмем у пакетић. Јер си неисцрпан извор маштања, вољења, надања, свега...
Ја те немам, баш онако како те имам.
Колиба, дрвена, малена...
Колиба осветљена жуто-златастим пламеном који бљешти даље од Сунца. Крај прозорског окна две силуете, црне као мастило, разливају обрисе својих фигура, једна по другој. Као да се грле, као да воде љубав, две сенке људске... Преливају се и разливају једна по другој, као једно, као море ратника, као јато птица, као рој пчела... Као десет живота у једном.
На гранама дрвећа, које опседа колибу, наслаган је снег, као талог зимске течности, и светлуца. Чини ову ноћ још богатијом. Дијамантски сјај разлива своје руке до прага, до врата, и чини се као да куца. Као да жели ући у колибу... Својим рукама, допире до прозорског окна и милује га. Љуби га. Воли те две фигуре које живе десет живота у једном... Ноћ пролази, али време не тече... Време не постоји... Нижу се дани, смењују обданица и ноћ, годишња доба крећу се као точак живота, а две силуете се разливају једна по другој, мењајући облик, а никада јачину својих боја...
На образима руке. Испреплитани прсти покрили су усне, нос, очи, чело. Прсти који држе лобању да се не распадне у свом пуцању... Окрњена стварност...
Па... Да ли је боље имати те, онако како те немам? Или, немати те, онако како те имам?
Приче пружају животу лепоту, ширину, могућност испуњења људске немоћи, неимања, незнања, недоживљености. Приче су сажети пакети. Исцрпљеност нечијег маштања, вољења, надања. Малено, једно, издање свега.
Када бих са тобом могла имати бар једну причу, када бих те могла имати, онако како те немам... Како би то било? Не знам.
Немам са тобом причу, јер не могу да те спакујем, да те сажмем у пакетић. Јер си неисцрпан извор маштања, вољења, надања, свега...
Ја те немам, баш онако како те имам.
Колиба, дрвена, малена...
Колиба осветљена жуто-златастим пламеном који бљешти даље од Сунца. Крај прозорског окна две силуете, црне као мастило, разливају обрисе својих фигура, једна по другој. Као да се грле, као да воде љубав, две сенке људске... Преливају се и разливају једна по другој, као једно, као море ратника, као јато птица, као рој пчела... Као десет живота у једном.
На гранама дрвећа, које опседа колибу, наслаган је снег, као талог зимске течности, и светлуца. Чини ову ноћ још богатијом. Дијамантски сјај разлива своје руке до прага, до врата, и чини се као да куца. Као да жели ући у колибу... Својим рукама, допире до прозорског окна и милује га. Љуби га. Воли те две фигуре које живе десет живота у једном... Ноћ пролази, али време не тече... Време не постоји... Нижу се дани, смењују обданица и ноћ, годишња доба крећу се као точак живота, а две силуете се разливају једна по другој, мењајући облик, а никада јачину својих боја...
На образима руке. Испреплитани прсти покрили су усне, нос, очи, чело. Прсти који држе лобању да се не распадне у свом пуцању... Окрњена стварност...
Па... Да ли је боље имати те, онако како те немам? Или, немати те, онако како те имам?
