ЗЕНИЦЕ КОЈЕ ДИШУ

Твоје очи... зенице које дишу, 

одводе у неку вишу

димензију биће моје...

Тамо где јутро свиће

у заносу наших тела, 

док ме гледаш...

Ужарено гуташ

покрете моје...

Онако како ноћима

чезнеш да ме прождиреш...

Ти ме имаш као своје

нешто, у једном трену.

Твоји прсти шетају по врату, 

и чини се да у једном сату

имаш ме, као живот цео...

Верујем, ниси хтео, 

али обоје знамо

да је трен само

довољан

да будемо вечно заједно...

ОКО

Умеш показати
оно о чему људи
умеју само говорити.
Ти то умеш створити!

Ти си показао
све оно што сам питала.
Ништа ниси говорио,
све си доказао.

Негде, високо,
ти си око,
које мења
мој поглед на свет...

ГОВОРИМ О ТЕБИ

Нико не уме
о теби говорити
лепше од мене...

И најлепши романи светски,
нису исписани,
осећањима јачим,
од оних
које ћутим...
Од оних који вриште
из моје оловке...

Само јутарњој песми,
нежној мелодији свитања,
које најављује птичја драгост,
клањам се...
И сањам
да ћу једнога дана
доживети јутарњи плес
са тобом...

ЗБОГ ТЕБЕ

Због тебе плешем с' руком ветра,
умивам се сенком дана,
Због тебе ко' сирена,
роним кроз дубину сама.

Због тебе сањам крошње беле,
свуд где кроче ноге босе,
Због тебе детелине с четир' листа
трепавице моје носе...

И још летим у балону,
међ облаке, густе, плаве...
Још због тебе
сликам снове,
стварније од наше јаве...

ТВОЈА ДУША

Твоја душа је
тако дивно покривена,
скривена,
ушушкана...
Тако лепо упакована,
дубоко и далеко...

Гладна сам твоје душе.
Жедна сам њеног укуса.

Твоја душа је
тако нежно плашљива.

Тако дивље питома...

Знана и недокучива твоја душа...

ПРЕДВЕЧЕРЈЕ

Негде у предвечерје,
када се Сунце
са Месецом поздравља
и оставља
му престо свој...
Сретох твој лик.

Негде у предвечерје,
док се ваздух у белину облачи,
капљице влаге са очију свлачи
и леди путеве оближње...

У пет минута просуле се речи
у вртлогу казаљке која жури,
куца гласно, па све тише.
Одлази, маше...и нема је више...

У пет минута...

Никада краћих,
никада дужих...
У тих пет,
упаковао се мали свет...

Негде у предвечерје,
може сванути,
ако умеш видети...

ПРИНЦЕЗА (Од песме до луткарске представе)

НАРАТОР: Лепа Цица је на бал пошла, ево само што није дошла. Бал увек магију носи, можда ће принц њу да запроси.

ПРИНЦ: Ево стиже лепа Цица, права жена за овог принца.

ЦИЦА: Нека нас сада музика води, нека се сада љубав роди.

ПРИНЦ: Моја прелепа Цици, лепша си него на профилној слици!

(плес)

(Цица спава)

МАЈКА:О кћери мила, доста си снила. Сан није јава, стварност је права. Дошло је време да се нахрани крава!

КРАВА: Мууууууу, дај ми сено, лења жено!

ЦИЦА: О туго моја, о мој животе. Има ли у теби, бар мало лепоте!?

НАРАТОР: Принц тужан оста, да се Цици диви, несхватајући да се од љубави не живи. (Цица и принц, тужни, гледају у даљину...)