NAPIŠI MI PESMU

Napiši mi pesmu,
iako ne umeš pisati
o nekome...
Skromna su moja očekivanja,
mogu stati u malenu
čašicu,
i ispijena
nikada ne dočekati
neprijatna ispitivanja...

Napiši mi pesmu,
jer je pisati zapravo
veoma prosto,
neprimetno lako.
Napiši poneki stih tek onako
da ispuniš moju želju.

Niži slova, nabacaj reči,
rečenicama zgnječi
sve neistine
koje čuvam
na drugim papirima.

Napiši mi pesmu,
da postoji nešto,
bar nešto,
što si učinio za mene...

POGLED PITANJA

Pogled
dva oka,
sasvim obična,
svakodnevno prisutna...
Pogled
kroz dvogled uma,
nerazjašnjen,
zauvek.

U suzama okupana,
srećna ili tužna,
bliska ili daleka
svojoj slici,
kao vrata
neka prastara,
zastajkuju u svom pomeranju...
Niti otvorena,
niti zatvorena,
kapka dva,
iza kojih se kupa
sva nejasnoća
razmnožena...

Pogled
dva oka
koji govori i pita,
čuva i beži
od svoje svetlosti...
U pogledu tom leži
razbarušeno pitanje,
zauvek...

SVIRAJ NA PAPIRU

Sviraj na papiru
i čuće se tišina...

Glasnija od svakog zvuka
i svakog tona...

Udara jače od zvona
crkvenog...

Sviraj na papiru
o nemiru
koji te inspiriše...
Sviraj tiše
da ne poumiru
oni koji te čuju...

I nemoj više,
nemoj više nikada
učiniti
da neko padne zbog tebe,
padne od jačine boli,
jer ne može da moli,
jer ne ume...

Čuće se tišina,
a znaće
ko treba da zna...

A opet,
zaboraviće se sva
milina i
jačina
tvojih tonova...

NA KRAJU, TO JE...

I na kraju
oko moje
ostalo je
ucrtano u tvoj dlan,
pa viri
kroz linije
i neprimetno plače
da mu suze do vena
tvojih ne dopiru,
i u miru,
spokoju i miru,
oplakuje
poglede i dodire...

I znam,
na kraju je
oko moje
ostalo kao
najlepša boja
na tvojoj koži,
i pečatira te
kao svoj dokument,
pa te u arhivi
svoje šarene ljubavi množi
svakoga dana
i briše prašinu
koja na tebi spava...

Na kraju,
biće neki novi početak,
ne znam za koga
i ne znam kakav,
ali svaki početak
nosi sa sobom,
baš ovakav
ukus kraja...

NOGA NA LICU

Noga na tlu,
korak po korak,
i jedan gorak
trag đona...

Noga na licu,
stopala trag,
od čela do brade,
i brazde
na kojima sade
tvoje pore
naše nekadašnje šetnje.

I odlazimo,
a ne znaju da
nikuda zajedno ne hodimo,
da su nam odavno
raspletene kose,
i noge siromašno bose,
pa tako proćelavi,
polugoli,
nove rose
ne bismo preživeli...

Noga na tlu,
ili na licu,
sasvim je jednako,
ostavlja trag...
Padaju oči,
stari lice,
dok bakarne žice
dišu između nas...

NEKI LJUDI NE VOLE PRAZNIKE

Neki ljudi ne vole praznike, belu prašinu, ledenog srca, koja po ulicama tragove skriva i svetluca svojom lepotom. Ne vole žagore izlizanih ploča, i zveckanje metalnih duša, koje šarenilom opijaju i zavode... Ne vole darivanja i skrivanja zlotvora iza crvenih mašni... Upakovane reči u najraskošnije omote, koje ne treba raspakovati cele godine.. Neki ljudi baš ne vole praznike, jer ih zabole oni koji su tu.
I najzad za praznike dožive svu agoniju koju su taložili u uglu misli... I ne vole praznike jer shvate nešto što ne žele shvatiti,
i znaju da će to platiti,
opet, ledenim, metalnim dušama... Shvate da su sami, u svetlucavoj tami beline ledene...

LJUBIM TE

Ljubim te.
Smeta mi um.
Pretežak je.
Kao kum
ti naklonjen,
sve krsti tvojim likom.

Ljubim te.
Grlim zemaljsku kuglu
na kojoj živiš,
i čuvam je na grudima,
milujući puteve
kojima hodiš,
dok se diviš
svojoj sudbini.

Ljubim te.
Oživljavam te
čak i dimom cigareta
i plačem svaki put kada
se tvoja silueta iskrivi,
kada u ništavilu posivi
odraz lica tvoga...

Ljubim te
i ljubiću te
sve do nestajanja moga
poslednjeg dodira
života...

NEBESKI SVOD MOJE SLUTNJE

Boli me nebeski svod 
moje slutnje
o tome da sam tebi, što i ti meni... I plače, lije vriske i vapaje svoje, čineći me nemom i gluvom... Kud prolazim, tu me prati pa nepromišljeno svrati u neku sobu da se odmori i neočekivano napada moje puteve, hvatajući me oko vrata, kao hladnokrvni ubica. Menjam i presvlačim desetine lica na dan, čupajući ih rukama sa sebe, i u mukama grebem svaku mrlju koja odaje, da izbledi... I dok sedi iznad moje glave u izdahu svom, neka već iznemogla ja, nebeski svod slutnje moje boli i kuka, držeći me oko struka i pada pred stope moje, predajući sve snage svoje grudvicama zemlje... Ne čuje se, ne postoji, i ne broji više, ono što ne može da se izbroji...

NE BRINI TI ZA MENE

Ne brini ti za mene
sve dok sam tu,
dok šetam i govorim,
dok po tlu ledenom
osmehe sejem
i dečijim šalama
vejem
kroz vreme.

Ne brini za mene
dok ti ruku pružam
i častim te prisustvom svojim,
a ipak neću da se razoružam
kao iskreno biće.

A kad zastanem i zanemim,
i ozbiljnošću lice osenčim,
pa se takvi dani zalede,
tada znaj
da je uzalud i da se brineš,
i da je kasno da skineš
oružje koje sam natovarila
na sebe.

O SVEMU ŠTO TI ŽELIM...

Želim ti sreću 
od morske dubine dublju
i od morskog prostranstva veću...
Toliku da ti oči zasuze svaki put kada postaneš
svestan svoje sreće... Želim ti brda snage. Snagu planinskih lanaca, neoborivu i nedostižnu, divljenja vrednu. Toliku, da kada postaneš svestan svoje snage pustiš suzu jednu, najjaču... Želim ti veru, vreliju od vatre i od plamena lepšu, da te pucketanjem probudi, svaki put kada zaspiš u neveri... Veru koja nikada neće da izneveri tvoje srce... Pa kada ugledaš svoju veru koja se u stvarnosti dogodila, pusti suzu koja je najviše pogodila tvoju nadu, i obriši je da više ne postoji. I želim ti ljubav, neophodniju od vazduha, a od vetra nežniju. Ljubav lepšu od one za koju znaš. Ljubavi tone, 
da možeš nekome da je daš. I neka u tebi i oko tebe struji, pevajući pesmu koja će u ušima da ti bruji svakoga dana o svemu što ti želim...

SENKA TVOJE KOSE

Senka tvoje kose
podseća na paučinu rose,
koja spava u poljima
gde sveža trava
krije zemlju.

I dok mi maše tvoja senka
sa plafona visoke kuće,
moje ruke kao pruće
razgranatog drveta
rastu u visine,
sve do tvoje senke.

Tvoja senka se viori
iznad upaljene sveće
i što je veće
veličanstvo,
koje vidim,
sve više i jače bridim
u sebi,
jer si sve dalje od mene,
a tvoje sene me gutaju.

BUNILO TELA

U bunilu tela,
koje podrhtava,
i obuzima ga vrela
groznica uzbuđenja,
zbog ubđenja da se veseli...

U bunilu tela koje hita
da što dalje i što smelije skita
kroz nepoznate predele,
a sve zbog želje da
nekuda stigne...

U bunilu tela koje hoće
da podigne
i ruke i noge u isto vreme,
i da mu teme ostane
na visini...

U tom bunilu želje
krije se jedno prošlo veselje,
davno prošlo i nepovratno,
koje seče telo na parčiće,
i te sitne deliće
spajaju samo niti tanke,
koje se tkaju od sećanja
i obećanja sebi
da će izdržati sve...

NEKE DAVNE SREDE

Neke davne,
već zaboravljene srede,
popodnevne, u odmoru blagom,
srušilo se sazidano gnezdo
od mermerne ploče
i u meni kradom
neka struja
raznih oluja
počistila je sve...

Nekog davnog dana,
a sreda je bila,
mogla bih da tvrdim,
izletoše iz glave
sve ptice, punih kljunova,
i odletoše nekuda...

I opet je sreda,
pa im pozdrav šaljem
s' osmehom na licu
i rukama na grudima.
Kljunove im zlatim,
hvala im do neba,
što odnesoše
sve što i ne treba
da stanuje u mojoj glavi...

DUH IZ PESME

Kada mu se istopi glava
i kao reka nebesko plava
poteče niz telo...

Vrat mu padne,
tresne na tlo
u nadi da nađe dno
svoje zemlje u
koju će uroniti...

Telo se ispresavija
kao zmija vitka
i sklupča se samo u sebe,
da ga ne ogrebe još
jedna tačka.

Kada mu istrunu ruke i noge,
i polome se nokti od grebanja,
kada mu sve visoke lepote
postanu novi dom
i u tom raskošu
nastavi živeti,
duh iz pesme je preminuo...

Bledunjavi su redovi,
i razmaci prazni,
jer kao po kazni
postoje da postoje...

Nema duha da prahom krasi,
da grli slova svoga rođenja,
nema ga da gasi usijale tačke
i da stavi svoje značke
na naslove pesme.

DA LI ZNAŠ ZAŠTO ONA PIŠE

Da li znaš zašto ona piše...

I veruje sve više
da ništa od onoga što kaže
tebe neće spasiti...

I zna da će ugasiti
svetlo u tebi
baš zato što te
toliko čuva.

Ugasiće svetlo
u mraku
i učiniti svaku
maštariju
još nestvarnijom.

Njen kraj će doći
i imaće boju kao tvoje oči,
ali neće moći da je pokoleba,
jer je njen život
nešto sasvim drugo...

Da li znaš
da su te njeni stihovi stvorili
i samo oni te mogu osloboditi...

A ona je rešena da otvori vrata
i ne gledajući u kazaljke sata
izbriše sve vreme koje ti je poklonila,
cepajući sve listove na koje je naslonila
svoju ruku punu tvojih otisaka...

Jer više nema smisla...

A za tebe je ona pisala...

REČ SE ZABORAVI

Reč se veoma brzo zaboravi,
a plamen je na usnama
i požar u grudima,
onome ko je govori...

I izgleda da samo na njemu
ostaje trag,
ostaje rupa jedna,
i samo za njega,
reč će uvek biti vredna
i snažna,
jer je kao važna
ratnica
oborila borca.

A u ušima drugim,
ona prohuji
i nepovratno iščezne,
kao povetarac
malo glasniji,
jer od njega uglavnom
nikada nije ostalo
nešto što je vredno pomena...

Reči su uzaludne,
i prečesto na niskoj ceni,
ali posebno reči lepe,
dok se vređanja sećaju svi...

I eto još jednom dokaza neoborivog
da ljudskim umovima
vladaju neki zli
talasi
koji potiskuju, dave i brišu,
i lepotu reči stavljaju
na neku tišu,
najtišu granicu
krika.

C R N O

Svi oko mene su crni. Sve je grešno i pogrešno... Pa sam crna i ja, sa ponekom senkom sivom, i linijom krivom koja seče monotoniju bespuća... Pa sam i ja grešna i u svojoj priči smešna čitaocu... I odveć poznata... Pa sam pogrešna. S' greškom došla, brzo i neprimetno, kao senka dana, i prošla kao lepa dogodovština avanturiste... Sve oko mene je crno, svi su grešni i pogrešni... i donekle smešni, onoliko koliko je dovoljno da ih ne gledam zlovoljno i ne sažaljevam sebe.

SOLITER PROBLEMA

U soliteru problema,
visoko,
otprilike na poslednjem spratu,
gde se od visine ljulja ceo grad,
a po vratu se slivaju reke znoja,
visoko,
i moja glava se klati
i s mučninom u stomaku, prati
pogledom metre do zemlje.

U soliteru problema,
visoko,
gde ne postoji više volja
da se siđe niže,
i ne postoji bolja
prilika da se priđe bliže
korenima,
zalepila se i moja noga,
i ne pokušava se pomeriti...

I tako se živi u soliteru problema,
zakucan, zakovan, zaključan
sve vreme ovoga sata,
sa lancem oko vrata
ovog vremena u kojem
se nađeš...

I pretežno,
i vrlo verovatno,
nikada ne izađeš
iz solitera,
samo ako nađeš
zgodan momenat
iskočiš kroz prozor,
pa kao letiš...
I letiš...
Dok se ne setiš
da si odavno odleteo
sam od sebe...

I JA IMAM DUŠU

I ja imam dušu,

koju je nekada neko

crtao,bojio,

pa je brisao

i po njoj pisao

nešto sasvim novo... Dušu,

koju je nekada neko, kao puzle slagao, i u sliku pretvorio, a zatim razorio

do nesastavljivog... Koju je nekada neko pevao, kao najnežniju notu svoga dana, a zatim utišao njen zvuk, i sada je pauza sama, kao poslednji zapis u linijskom sistemu. I ja imam dušu,

koju je nekada neko imao, i po njoj snimao epizode svoga života, a sada imam praznu traku, pa se ne čudi što u mraku preživljavam ove dane...

DOZVOLI

Dozvoli da ti kažem. Dozvoli da progovorim i izgovorim ono što oboje znamo, a što se u tišini kupa i nemo,
nemoćno lupa na vrata usana... Da ti objasnim i pojasnim ono što oboje znamo, pa da se uveriš da sam shvatila i suviše skupo platila svoje razumevanje i strpljenje. Da kažem glasno i da mi konačno bude jasno da sam skinula sve sa sebe, da nema više čarobnih skrivanja... Da su slatka skrivanja moja postala gorka... Dozvoli da ti kažem jer ne znaš ti baš sve, i nemaš mi pravo govoriti o nečemu,
što ne razumeš i ne umeš to prihvatiti... Dozvoli da ti objasnim i dam na znanje, da si moje imanje koje nikada neću imati, a skupo sam ga platila...