SOLITER PROBLEMA

U soliteru problema,
visoko,
otprilike na poslednjem spratu,
gde se od visine ljulja ceo grad,
a po vratu se slivaju reke znoja,
visoko,
i moja glava se klati
i s mučninom u stomaku, prati
pogledom metre do zemlje.

U soliteru problema,
visoko,
gde ne postoji više volja
da se siđe niže,
i ne postoji bolja
prilika da se priđe bliže
korenima,
zalepila se i moja noga,
i ne pokušava se pomeriti...

I tako se živi u soliteru problema,
zakucan, zakovan, zaključan
sve vreme ovoga sata,
sa lancem oko vrata
ovog vremena u kojem
se nađeš...

I pretežno,
i vrlo verovatno,
nikada ne izađeš
iz solitera,
samo ako nađeš
zgodan momenat
iskočiš kroz prozor,
pa kao letiš...
I letiš...
Dok se ne setiš
da si odavno odleteo
sam od sebe...