DUH IZ PESME

Kada mu se istopi glava
i kao reka nebesko plava
poteče niz telo...

Vrat mu padne,
tresne na tlo
u nadi da nađe dno
svoje zemlje u
koju će uroniti...

Telo se ispresavija
kao zmija vitka
i sklupča se samo u sebe,
da ga ne ogrebe još
jedna tačka.

Kada mu istrunu ruke i noge,
i polome se nokti od grebanja,
kada mu sve visoke lepote
postanu novi dom
i u tom raskošu
nastavi živeti,
duh iz pesme je preminuo...

Bledunjavi su redovi,
i razmaci prazni,
jer kao po kazni
postoje da postoje...

Nema duha da prahom krasi,
da grli slova svoga rođenja,
nema ga da gasi usijale tačke
i da stavi svoje značke
na naslove pesme.