Sedela je i čekala,
samo to je činila, ako ne računamo noć, kada je spavala, a to je najviše i
volela, jer joj je vreme brže prolazilo.
Eto, sedela je i
čekala, s' rukama podignutim u vis, predajući se pred životom koji je usmerio
metak u nju. Bila je spremna na sve, na kraj, novi početak, užas ili spasenje,
šta god, samo da se nešto dogodi, da se nešto promeni.
Ne čineći apsolutno
ništa, bez pokreta, bez glasa, u najlepšoj haljini beznađa, lepotica okićena
stradanjem, našminkana ushićenjem, vonjala je na stari, prastari podrum
alkoholne utehe i gledala, još uvek pomalo svetlucavim očima, u daljinu. Kapci
su joj usporeno radili, kao kakva zastarela mašina, a dugim trepavicama je
lepršala kroz ustajali vazduh u sobi, kao da želi da ga otera. Verujem da se
gušila sama u svom prisustvu.
„Otvori prozor,
lepotice, svuci tu haljinu, raširi ruke, duboko udahni, daj sebi infuziju
života, vrisni toliko glasno, da prozorsko staklo pukne i izdahni, budi
zadovoljna slobodom. Ti nisi deponija, ti si livada“. – Izgovarala je često ove
rečenice sama sebi, glumeći sreću i zadovoljstvo, izvodeći pozorišnu predstavu,
za koju kao da je neko plaća. Možda je to činila njena zabluda, a ne ona. U
svakom slučaju bilo je divno gledati je tako devojački raskalašenu, kada je
konačno postajala da bude učesnik u svome životu, a prestajala bivati
nepokretni posmatrač. No, svaka predstava ima svoj kraj, a njene su još kraće
trajale. Ko ima pravo da se buni, kada ni kartu nije naplaćivala, a nije
primala ni dobrovoljni prilog.
Skroman, slobodan
umetnik.
Pisala je o onome što
čeka, slikala je, stvarala... Ali ništa konkretno za ostvarenje svoga života
nije činila. Uz osmeh, koji je ismevao nju samu, govorila bi: “Umetnička dela
su trajnija od života, pa ti razmisli za šta se više vredi truditi“. – „Ali gde
je tu zadovoljstvo, ispunjenje?“, upitala bih je. – „U pesmi, slici, ovom
cvetu, korpici od hartije... U njima je sve, složeno, pohranjeno, sigurno“.
Uzalud, pomišljala
bih... Opredelila se da bude to što jeste, loše joj je opredeljenje, ali ko tu
šta može... Onaj koji je mogao nije želeo, pa sada čuči prigušen u redovima
njenih pesama i davi se slovima, ili možda ruča prašinu i paukove sa njenih
cvetova i korpica od papira...
I nije bila u pravu!
Sve će to vreme da izbriše, i tada će se činiti kao da ništa nije ni
postojalo... Nema dela, nema svedoka, a nije bilo ni života. Uzalud je sedela i
čekala...
„Raspadala“ se pred
rezultatima sopstvene analize...
*
Noć... Prožeta
svežinom, obojena belinom, miriše na limun... Noć upakovana u paketić za
poneti. Džepno izdanje sreće.
Muzika... tonovi se
vijaju, melodija kao čigra huji oko nas i hvata nas za ruke, podiže, podiže
visoko. Mi se vrtimo, dugo i brzo, i opet, i opet... Želimo da traje, jer ko
zna kada ćemo se opet uhvatiti za ruke...
Večera...Daj mi šniclu,
ogromnu, i još nekoliko ćevapa, može i slaninica, a i kupus bi mi prijao. Daj
da potrpam sve to u ovu vreću bez dna, da barem malo popunim prazninu. Daj i
tortu da mi nešto slatko usne osete. Da, najbolje tortu...
Daj, daj, daj, uzimam
sve, a želim samo jedno.
Nemam kapacitet da se
suočim sa tobom, a ti ne želiš da mi pomogneš. Nikada tvoj govor tela nije
rekao „Približi se“. Zašto se ne ponašaš prema meni onako kako bi želeo?
*
Pogledi se sretoše,
upozorenjem naoružani, pa nasrnuše jedan na drugoga, pesnicama se zakucavaju,
sve jače i jače sve dok jedno od nas ne obori glavu da pogled pobegne bestraga,
osvrćući se za sobom, saplićući se zbog bolnih udaraca, dok zbog iznemoglosti
ne padne na tlo, zauvek ostajući invalid.
Glasovi nam se pomešaše
u retku varijantu smeše pobrkane sa ljubavlju. Nisam udahnula dovoljno vazduha,
postajem tiša i glas mi se gubi... Ti ne čekaš, govoriš nežno, a krvoločno
ujedaš rečima... Boli... Ne mogu više ni da udahnem...
*
Jedina dobra stvar sa
tobom je to što znam da ćeš se uvek vraćati... Zato što želiš ili zato što
„moraš“...biće da nemaš kuda...A ja ti otvaram vrata i pre nego li pokucaš...
Tiho si dolazio, a još
tiše odlazio... Nikada darivao, nikada dugovao. Dolazio, nikada neprekoračivši
formalnu granicu koja nas deli.
*
U najlešoj haljini
beznađa, okrnjena lepotica, stala je kraj prozora i svoje napuklo staklo
dodirnula tankim prstima... Tada je poslednji put bila uplakana... Od tog
momenta njena životna predstava traje i traje...
Kolika je cena karte
tog slobodnog umetnika?
Нема коментара:
Постави коментар