*
Dugačak je njegov put... Mnogo njemu vremena treba da stigne do svog cilja, jer mu je nepoznat put, a uz svu tu konfuziju koja mu lupa po glavi i odzvanja toliko glasno da mu misli beže po toj maloj metalnoj posudi u kojoj se nalazi i meša sopstveni ručak da bi preživeo, put je taj vrlo vijugav i pun je rupa. Jedan pogrešan potez i slećeš u svoj sopstveni kraj.
Ooooo, dugačak je njegov put, a on mu se suprotstavlja i u ispovedaonici svojoj pokušava pronaći izlaz.
Vozi sporije i brže, ne kako put nalaže, nego kako se njemu hoće. Otežava sebi, odugovlači i čini preuranjene poteze protiv sebe. Ne prati znakove!
Zašto?
*
Kroz prozor se vidi samo punđa, koja kao sijalica štrči sa vozačevog mesta, i čini se da se automobil sam kreće.
Upalila se sijalica, nešto je shvatila i s' osmehom, blagim, skrivenim, slavi svoje otkriće, uz neku detinju grimasu i pomalo bleskast komentar...Sebi u bradu komentariše i počinje da peva pesmu koja je puštena na radio stanici. Vozi, zna putanju već napamet, ali se pretvara da je skoncentrisana i postavlja pitanja neka, jer ljudi vole kad nešto objašnjavaju, daju uputstva i smernice, a ona je volela slušati, pažljivo i ispitivački. Na taj način je mnogo otkrivala o osobinama i karakteru tog pojedinca, koji je vanserijska proizvodnja čoveka.
Kroz prozor automobila ulazio je vlažan vazduh i umivao joj lice, skidajući šminku koja je njenim očima davala zavodnički pogled, i raznosio je parfem, koji joj je sklupčan na vratu ležao, sve do nozdrva suvozača.
*
Putovali su zajedno na slici koja je uokvirena ramom sumornog dana. Bleda slika idile.
Uigrano mrtvilo sa slike oživljavao bi poneki strujni udar koji je nastajao slučajnim i nespretnim dodirom prstiju na menjaču ili iskrivljeni osmeh na paralizovanim licima.
Eto tako je izgledalo putovanje dva putnika koji žele putovati, a ne otići dalje od kuće, putovati, a ne stići nigde, znajući da su na pravom putu.
Nebo je isprskno tmurnim oblacima ameboidnih oblika, koji se spremaju istresti svu nervozu iz sebe, a negde iza njih nazire se prisustvo Sunca, užarenog, spremnog za bitku sa suparnicima.
*
Oko mene su polja kukuruza, zelena i bujna i vode me putem dugim, bez skretanja. Palim cigaretu i povlačim dim, zadržavajući ga u plućima što je moguće duže. Uživam, istinski, u tom otrovu koji konzumiram s’ ljubavlju velikom. Mala, bela, urolana palačinkica jača je od mene. Strastveno me obuzima želja da ne sagori do kraja, dok se put ne okonča.
Zaustavila sam se kraj jedne njive videviši cvet suncokreta. Sam, jedan jedini suncokret, stajao je kraj ulice i gledao pognute glave. Zlatno žut, kao borac na nebu, gledao je i čekao. Izgledao je nežno i snažno. Divna slika zlata u zelenilu.
Htela sam ubrati suncokret, odavno to planiram, i sada sam pronašla jedan idealan primerak za moju vazu braon boje. Kada ga odnesem kući napraviću originalni ambijent etno romantike u svojoj sobi.
Stojim pred suncokretom i posmatram ga. Spuštam ruku na cvet. I ne mogu. Ne mogu da ga uberem. Žao mi je, nemam snage, i okrećem se, jer počinje da me obuzima stid što sam uopšte to i pomislila. Tu je njegov dom, tu mu je mesto, tu treba i da ostane. Ko sam ja da mu uskraćujem uživanje u prirodi i određujem dužinu njegovog postojanja. Ko sam ja?
Ulazim u automobil i primećujem da mi je vetar ugasio cigaretu, koja je do pola sagorela. Bacam je i poslednjim pogledom mašem divnom, zlaćanom romantičaru.
*
Dugačak je ovaj put, kao da mu nema kraja... Nešto slično zmiji koja je napravila kružnicu od svog tela... Čini mi se da nikada neću stići. A i nemam razloga da žurim.
Posmatram sve oko sebe i divim se svemu. Sve je oko mene čarobno i čudesno. Kako nisam svesna toga svaki dan?
Osluškujem motor automobila. Može se reći da se i ne čuje... Umilna muzika.
Volim ovaj osećaj.
Vozim s’ dušom. Zaista, kao da uranjam u njega i stapamo se u jedno.
Volim to.
Imam osećaj da si uvek pored mene, a sa tobom je svaki put pravi, pa znam da ću stići...
*
Gledala ga je i opet priželjkivala onaj stari osećaj, onaj isti strujni udar.
Udar!
Sumnjala je da će ikada više biti udara i sudara iskrica u maloj prostoriji koja je nesvesno osvestila umove, jer je taj Ford, vožen s’ dušom, ubio čoveka.
*
I ništa nije potpuno, samo delimično i prividno gletovana rupa na meni, i ništa nema svoju pravu lepotu, jer je gledano mojim očima uvek oskrnavljeno.
Svemu nedostaješ ti kraj mene.
Dugačak je njegov put... Mnogo njemu vremena treba da stigne do svog cilja, jer mu je nepoznat put, a uz svu tu konfuziju koja mu lupa po glavi i odzvanja toliko glasno da mu misli beže po toj maloj metalnoj posudi u kojoj se nalazi i meša sopstveni ručak da bi preživeo, put je taj vrlo vijugav i pun je rupa. Jedan pogrešan potez i slećeš u svoj sopstveni kraj.
Ooooo, dugačak je njegov put, a on mu se suprotstavlja i u ispovedaonici svojoj pokušava pronaći izlaz.
Vozi sporije i brže, ne kako put nalaže, nego kako se njemu hoće. Otežava sebi, odugovlači i čini preuranjene poteze protiv sebe. Ne prati znakove!
Zašto?
*
Kroz prozor se vidi samo punđa, koja kao sijalica štrči sa vozačevog mesta, i čini se da se automobil sam kreće.
Upalila se sijalica, nešto je shvatila i s' osmehom, blagim, skrivenim, slavi svoje otkriće, uz neku detinju grimasu i pomalo bleskast komentar...Sebi u bradu komentariše i počinje da peva pesmu koja je puštena na radio stanici. Vozi, zna putanju već napamet, ali se pretvara da je skoncentrisana i postavlja pitanja neka, jer ljudi vole kad nešto objašnjavaju, daju uputstva i smernice, a ona je volela slušati, pažljivo i ispitivački. Na taj način je mnogo otkrivala o osobinama i karakteru tog pojedinca, koji je vanserijska proizvodnja čoveka.
Kroz prozor automobila ulazio je vlažan vazduh i umivao joj lice, skidajući šminku koja je njenim očima davala zavodnički pogled, i raznosio je parfem, koji joj je sklupčan na vratu ležao, sve do nozdrva suvozača.
*
Putovali su zajedno na slici koja je uokvirena ramom sumornog dana. Bleda slika idile.
Uigrano mrtvilo sa slike oživljavao bi poneki strujni udar koji je nastajao slučajnim i nespretnim dodirom prstiju na menjaču ili iskrivljeni osmeh na paralizovanim licima.
Eto tako je izgledalo putovanje dva putnika koji žele putovati, a ne otići dalje od kuće, putovati, a ne stići nigde, znajući da su na pravom putu.
Nebo je isprskno tmurnim oblacima ameboidnih oblika, koji se spremaju istresti svu nervozu iz sebe, a negde iza njih nazire se prisustvo Sunca, užarenog, spremnog za bitku sa suparnicima.
*
Oko mene su polja kukuruza, zelena i bujna i vode me putem dugim, bez skretanja. Palim cigaretu i povlačim dim, zadržavajući ga u plućima što je moguće duže. Uživam, istinski, u tom otrovu koji konzumiram s’ ljubavlju velikom. Mala, bela, urolana palačinkica jača je od mene. Strastveno me obuzima želja da ne sagori do kraja, dok se put ne okonča.
Zaustavila sam se kraj jedne njive videviši cvet suncokreta. Sam, jedan jedini suncokret, stajao je kraj ulice i gledao pognute glave. Zlatno žut, kao borac na nebu, gledao je i čekao. Izgledao je nežno i snažno. Divna slika zlata u zelenilu.
Htela sam ubrati suncokret, odavno to planiram, i sada sam pronašla jedan idealan primerak za moju vazu braon boje. Kada ga odnesem kući napraviću originalni ambijent etno romantike u svojoj sobi.
Stojim pred suncokretom i posmatram ga. Spuštam ruku na cvet. I ne mogu. Ne mogu da ga uberem. Žao mi je, nemam snage, i okrećem se, jer počinje da me obuzima stid što sam uopšte to i pomislila. Tu je njegov dom, tu mu je mesto, tu treba i da ostane. Ko sam ja da mu uskraćujem uživanje u prirodi i određujem dužinu njegovog postojanja. Ko sam ja?
Ulazim u automobil i primećujem da mi je vetar ugasio cigaretu, koja je do pola sagorela. Bacam je i poslednjim pogledom mašem divnom, zlaćanom romantičaru.
*
Dugačak je ovaj put, kao da mu nema kraja... Nešto slično zmiji koja je napravila kružnicu od svog tela... Čini mi se da nikada neću stići. A i nemam razloga da žurim.
Posmatram sve oko sebe i divim se svemu. Sve je oko mene čarobno i čudesno. Kako nisam svesna toga svaki dan?
Osluškujem motor automobila. Može se reći da se i ne čuje... Umilna muzika.
Volim ovaj osećaj.
Vozim s’ dušom. Zaista, kao da uranjam u njega i stapamo se u jedno.
Volim to.
Imam osećaj da si uvek pored mene, a sa tobom je svaki put pravi, pa znam da ću stići...
*
Gledala ga je i opet priželjkivala onaj stari osećaj, onaj isti strujni udar.
Udar!
Sumnjala je da će ikada više biti udara i sudara iskrica u maloj prostoriji koja je nesvesno osvestila umove, jer je taj Ford, vožen s’ dušom, ubio čoveka.
*
I ništa nije potpuno, samo delimično i prividno gletovana rupa na meni, i ništa nema svoju pravu lepotu, jer je gledano mojim očima uvek oskrnavljeno.
Svemu nedostaješ ti kraj mene.
Нема коментара:
Постави коментар