MEĐU ŽIVIMA

Probudio me je lavež pasa. Horski su urlali, takmičeći se koji će biti glasniji. Buku su podržale i kokoške, koje su iz kokošinjca divljački navijale svojim kukurikanjem.

Čula sam majku kako pokušava smiriti ovu razuzdanu graju.

Ta životinjska žurka trajala je jedno petnaest minuta i završila se usled iznemoglosti i opadanja snage i koncentracije ratnika.

Nastao je muk. Moglo se čuti zujanje pčela, koje su sletale na cveće u baštici koja se nalazila ispod prozora moje spavaće sobe. Na prozorsko staklo kucalo je sunce i nudilo svežinu novog dana, umesto jutarnje kafe.

Odlučila sam ustati iz postelje, koja više i nije bila prijatna za izležavanje, jer sam se u njoj istopila usled pretople noći koja je grejala i palila, već do pola pečeno telo. Sve oko mene i na meni bilo je mokro, znojavo, lepljivo...

Umila sam se, obukla, ipak skuvala sebi kafu i izašla na terasu da u društvu svog dvorišta uživam u prvim jutrnjim lepotama. Pila sam kafu dugo i lagano, uživajući u svakom srku i uz taj užitak razmišljala sam šta ću raditi ostatak dana...

Nije mi više prijala tišina. Poželela sam opet neki rat, da učini momente zanimljivijim i uzbudljivijim.

Tek se probudih, a već sam počela lagano tonuti u san, sopstveni san... Često ga nazivam i paranoja, jer kada mu dopustim da me zagrli, neće me pustiti narednih nekoliko dana. To već znam, poznat je osećaj. Često me posećuje. Ovaj put odlučila sam se boriti, iako mi kapci već postaju teški. Padaju sami i trudim se da oči ostanu otvorene, škiljim, a od silnog truda glava počinje da me boli.

Boli me glava već nekoliko dana, možda čak i dve nedelje. Mislila sam da je to od neispavanosti, jer noćima ne mogu zaspati na vreme, kao sav normalan svet, a umorna sam. Ne, ja dočekujem zoru i zaspivam sa izlaskom sunca, pa spavam tri ili četiri sata i sve tako.

Noćas sam se naspavala i opet me glava boli. Može biti da je to ipak od previše razmišljanja. Ne valja mnogo razmišljati. To je mentalno fizikalisanje, a svakom radniku treba odmor. Boli me glava od umora. Svaka misao ima svoju težinu.

Ne znam šta ću sa sobom. Pretpostavljam da ću obući kupaći kostim što pre i ući u bazen. Leto je. Iščekivala sam ove dane i čeznula da se potopim u vodu i čitam neku knjigu.

Ali voda je hladna, a niti jedna knjiga koju sam ponela sa sobom nije dovoljno zanimljiva.

Da li da pojedem nešto? Osećam glad... Ne znam ni šta bih pojela. I sve bih, i ne bih ništa...

Naposletku, uvek bude tako da uzmem sve... Posle prebacujem sebi i bude mi žao zbog moje halapljivosti, ali za sve je kriv karakter. Da, baš on.

Tapkam nogama oko vode kao neka beba, malo se pokvasim pa izađem iz vode, namažem se kantarionovim uljem da brže pocrnim, uzmem knjigu u ruke i čitam. Čitam bezvoljno, dekoncentrisano, kao da me neko primorava na to. I sunčam se, kao da će mi neko čestitati na boji koju moje telo ima. I onda zaključujem kako sve radim sa prekomernim osećajem dosade.

Nije to ni dosada, više je malaksalost, nevoljnost, polusmrtnost. Kriza neka poprilično duboka. Neopisivo. Kao kijavica pred grip.

Ništa mi se ne radi, nigde mi se ne ide, ne odmara mi se... Samo da mogu pobeći od sebe, iz sebe, jer nisam baš društvo za poželeti ovih dana…

            Šetam i čekam da dođe veče. Čekam veče, čekam veče… A znam da ne čekam veče. Ali nešto se mora čekati.

Čekam neke bolje dane, neko bolje vreme, koje bi moglo biti.

Čekam, čekam, čekam i čekam, malaksala u polusmrtnom stanju da me oživi i izbaci na kopno, neki talas snažan, dovoljno jak, da me opet vrati među žive.