*
Ostaje
misterija koja kopka i buši rupu sve do unutrašnjosti organizma i
širi se venama kao neka zaraza neizlečiva, čini mi se... Umanji
vreme nekako tu bol, ali delimično... Tinja pitanje, pokvarenjak
večni, i svojim blagim žarom pecka, pa odskačemo u budućnost sa
vrelinom u petama.
Zapušimo
usta hladnom krpom, dok nas siluje neizvesnost da ne jaučemo ako
zaboli, i to je to.
Stojimo na grani kao ptice i blentavo ćutimo,
dok se bez reči potpuno i bezgrešno razumemo. To je ono što ostaje
nakon rečenice "Nema tu šta da se priča i o čemu više da se
razgovara"...
Ima,
ima... svakako da ima, samo se ne žele otkrivati reči, jer kada smo
razotkriveni tada postajemo slabiji, a danas više niko ne želi biti
slab. Globalno pogrešno razmišljanje.
Ostao
je tu još prepunjen šleper ljubavi neistovarene i nedoživljene
koja trune neupotrebljena.
Ostalo je i sve ono čega se stidimo jer
smo neuki i nejaki da to kažemo i pokažemo, pa sada ispaštamo zbog
svog siromaštva koje činimo sve većim i jačim.
Preobrazićemo se
u siromahe.
I
negde u dolini naših napuštenih stanica niče još uvek želja koju
navodnjava svaka naša misao i hrani naša pobuda.
Niču želje kao
korov neželjeni i omrženi koji guši sve drugo oko nas.
*
Reči
su često gasovi koje ne možemo izbaciti iz sebe, pa se nadimamo do
granice pucanja kada se čini da će nam utroba pući... Bitno je u
tom momentu imati sreću i naći se na zgodnom mestu gde se možemo "olakšati" i tako pomoći sami sebi. Ali prečesto smo tada van kuće,
u društvu sasvim pogrešnog slušaoca, pa sve padne u vodu.
Povučeš
vodu i odeš... A odu i reči... I ona prava osoba, jer nije čula...
Нема коментара:
Постави коментар