ČIŠĆENJE MENTALNIH PROSTORIJA

*

„Zamahni svojom drvenom metlom, prvo lagano, a zatim jače... Moraćeš nekoliko puta ponoviti tu prljavu radnju. Ali polako. To je samo površno čišćenje, uslediće i dubinsko. Mora, ako želiš totalnu čistku. I na kraju dezinfekcija. Čisti, čisti, pa uzmi usisivač, detaljno očisti svaki ugao, jer bez njega posao nije posao, prašina se za tren razleće i opet isto. Prebriši sve vlažnom krpom pa za kraj uzmi neku „tešku“ hemiju... Stavi rukavice, ali i ako nagrize ruke, teši se time da je ovo poslednji put. I ne zaboravi pobacati sve one sitnice koje si sakupljala, i samo za to su služile, da ih imaš, eto reda radi... da zauzmu prazan prostor. Baci sve nepotrebno. Dezinfekcija!!! Hajde, danas jednu prostoriju, pa kada osetiš zadovoljstvo čistoće, sama ćeš se latiti ostalih prostorija“ – vapio je moj mentalni dom.

Prljava sam, smrdljiva i puna prašine, grinja i ostalih štetnih malih stvorenja, meni nevidljivih, koji me počinju činiti nevidljivom.

Zaista je vreme za akciju! Alarm se oglasio u pravi čas.

Pevam dok ribam zagorele ostatke masnoće svih već prepečenih reči, i davno, davno iskorištenih za đubrenje neke plodne njive.

Pevam dok okrećem leđa najjednostavnijem, a opet najprefinjenijem cvetu suncokreta koji je nikao na toj istoj njivi, noseći u sebi vazduh vaših reči. Stidite se!

Pevam dok napuštam sve vaše i vas, paraziti, uništitelji moga doma.

Oslobađajuće je osloboditi se, i tako je jednostavno, ispravno...

Skačem u vodu... Hladnu i nežnu...

*

Neću više da ronim u bazenu samilosti. Gubim brzo vazduh, panika me vuče za noge i davim se u toj vodi milosrđa. A vi mirno plivate ne obraćajući pažnju na nevinog davljenika. Mehurići poslednje zalihe vazduha u mojim plućima, masiraju vam noge. To vam mnogo prija, zar ne? Ali nema više masaže. Praznim bazen a nova, čista voda neće vam više prijati. Vi ste barski stanovnici. Mulj je lek za vaša tela i savršeno pristaje vašem odveć zaprljanom biću.

*

Sunce mi gricka telo svojim sitnim zubićima, koji čine bol prijatnim i ne ostavlja drugi trag do tamne, preplanule kože moga tela. Presvukla sam se i obukla novo odelo.

Ležim sama na mokrom peškiru i posmtram travke koje se kreću pri umilnoj muzici povetarca koji osvežava ovaj vreo dan. Travke trčkaraju, a kroz njih se probijaju mravi, mali i veliki, i u svojoj žurbi ne znaju kuda će. Vrte se u krug kao da prolaze kroz lavirint sasvim obične prirode. Izgubljeni su u savršenoj harmoniji.

Razmišljam da li da uberem nekoliko travki i učinim njihov put jednostavnijim.

Ali ne činim to. Ako se ne izbore sami, nikada neće znati da je sasvim jednostavno živeti u svetu koji je jednostavan, ako pri tom sklonimo sa puta „prepreke“, ili ih jednostavno zaobiđemo.

Neki čiste, ribaju, menjaju...

A neki čupaju iz korena...

Zaobilaze...

Zavisi ko je ko, i ko je koliko snažan...