STRAH OD POZNATOG

*

U gracioznosti njenog koraka vidi se učenje danonoćno i čuje se taktiranje u ritmu otkucaja sata, koji je očigledno brojao dugi niz časova i dana u samoći.

Oseti se u toj lakoći beztežinsko stanje, jedna praznina koja šeta, a savijanje kolena oblikuje njenu vitku, mišićavu, preplanulu nogu u oblik znaka „manje, više“, no očigledno je da je sve ravno nuli.

Vidim joj noge kroz ogradu i virim poput pobesnelog kučeta u to piramidalno savršenstvo koje se sporim kretanjem približava i polako otkriva svoje jedinstvene čari.

Jedno veliko svetsko otkriće.

Zarivam kandže u drvo i cvilim.

Oseti se miris lipe iz njene haljine. Ona je grad lipa koji prolazi mojom ulicom.

Kosa joj je mokra i viri ispod slamnatog šešira, kao da maše ili traži spas u begu od svoje vlasnice. A samo poneka vlas uspeva se otrgnuti toj čupavoj, gustoj, tamnoj grivi.

Uzeću je kada ode i pomirisati. Progutaću njenu vlas s’ nadom da će mi zauvek ostati u stomaku, nesvarena, mirišljava i tamna.

Ispod nestašnih, loknastih, zavesa vire dva mala prozora, jedva vidljiva, i kriju oči tako dobro zaštićene od svetlosti sunca i svega ostalog.

Koliko je dobro odrađen oklop ove hodajuće, muzejske figure.

*

Odlazi u daljinu, skreće u drugu ulicu, skida šešir, svlači haljinu i postaje dete. Sasvim obično dete.

Iz torbice koju je bacila u jarak, izvukla je parče papira, zgužvala ga i spustila u baru.

Lopta u bari.

Cvilim zaglavljene glave u ogradi...

Strah od poznatog...