SVETLOST SRČEM

Čamim iza rešetaka svoga tela,
sama u sebi
i tonem u živo blato svoga bića,
gubim se u sebi,
u bezizlaznosti ovog mraka
koji se ponavlja
svakoga dana kao pokvarena traka
na kaseti.

Samo kraičkom oka,
na slamčicu svetlost srčem
sa grčem
u stomaku
da neko ne primeti
i ne osudi me na nekoliko godina više
ove samoće,
sa kojom sam srasla,
sa kojom sam se srodila
i zbog previše straha
od moguće,
za mene nepoznate sreće,
nisam se oslobodila
kaveza...

Srčem
sa grčem
u stomaku
poslednje kapi
svetlosne sreće,
koje slutim
da uskoro biti neće,
jer sve na kraju presuši...