KAO NA ROBIJI

Sedim ovde kao na robiji,
evo baš ovde, na ovoj stolici,
za ovim stolom,
u noći koja spava mirnim snom,
i u tom
snu sneva svemogući dan.

Igram se sa senkom cveća,
senkom trave i lišća,
i igram živote bića
koja ne umeju živeti.

Oh, kako je veličanstveno biti senka,
ona sve može i sve ume,
sve postaje i ostaje
samo trenutna lepota...

A trenutne lepote se pamte,
zauvek željene da se vrate
i ožive bar još jednom...

Blago senci kad sve može,
pa daj da ti senkom ruke
bar još jednom dodirnem ruku,
i da ti senke milovanja
želju usnulu povuku
do mene...

Da ne sedim kao na robiji,
evo baš ovde,
ovako sama,
jer za ovim stolom
bih volela sa tobom
da upravo sada,
u sred noći
pokušam poći
u igru života.