*
U usnoj duplji ustajale stvarnosti tinja, u dubini jednog belog kamenčića, crvljiva mrlja, potamnela, šuplja i bolna, veoma bolna, pulsirajući svakoga dana, kao opominjajući alarm, podsećajući na svoje bitisanje.
*
Osmeh, koji svojom veličinom guta sve oko sebe, a svojom lepotom zaslepljuje jače od praska eksplozije... Osmeh koji pleni, motiviše život da postoji, rađa iz sebe leptiriće koji plešu po svojoj vazdušnoj pozornici, pa tek uveče izmoreni, mokrih krila sa izmrljanim, ukrasnim šarama, koje su se pretvorile u blato, padaju mrtvi...
Osmeh prevarant, izdajnik, lopov pod maskom ručno izrađenom, ali loše ušivenom.
Loš kroj jednog sasvim običnog osmeha.
A ispod njega, život kao pokvaren zub. Jedinica. Ali manje boli kada se ne vidi, pa se prosto počastim tabletama, kojih imam u izobilju, i smejem se spojenim usnama, zagrljenim, prijenim jedna uz drugu. Vole se moje usne. Napišem njima jednu ravnu liniju, i tako objasnim sve o sebi. Ili stavim ruku preko usana, To je sasvim uredu, mogu i da se kreveljim svojoj stvarnosti.
*
Ulazim u toalet. Ljudi posećuju to mesto olakšanja da bi vršili nuždu, malu ili veliku, da bi oprali ruke, kupali se, žene se šminkaju, popunjavaju rupice puderom, maskraju svoje godine,postaju mlađe i starije, sve što požele... Zaista jedno olakšanje i ulepšavanje... Obavim i ja sav taj posao, ali ta prostorija je za mene nešto poput porođajne sale, gde svakoga dana mogu da rodim samu sebe s' novim crtama lica i genima koje smućkam u posudici za sapun. Takoreći sperem sve sa sebe, operem se i tako meka, ponovo postanem tvrda, jaka i mirišljava.
Posmatram svoj odraz u ogledalu. Još jedna ja. Zadovoljna sam, i više od toga. I uvek lepša kada sam ozbiljna, tužna, zamišljena... kada sam negde gde nisam. Okom svojim, s' jedne strane, na drugoj milujem, nežno prelazim pogledom svaku crtu, ravnu i oblu, sve elemente svog lica. Ojačavam svoje postojanje. Stvaram se duplo, troduplo, da me ima više, u slučaju da jedna premine. To je lepota toaleta.
*
Sklupčala sam se na krevetu poput ježa koji je u opasnosti, samo što nemam svoje oružje. Jež bez bodlji... bespomoćan. Zna mu se sudbina. Poješće ga na kraju crvi. Oni mali sitni, elastični, poput gumenih bombona. Jedan mali život. Niko ih ne voli, tako gmizave i dosadne... niko osim pecaroša i naivnih riba kojima je zapisano da budu nečiji ručak. Eto, sve se na kraju pojede. I opet je sve u prirodi. Veliko, nepresušno kruženje.
Služi nekome i neko će tebi. Uglavnom uvek neko drugi.
*
Gledam u plafon. Čini mi se da je od pogleda skrojen. Oči, oči, oči... Previše ih je, nemaju više gde stati, pa vise poput paukova sa plafona. Razgrogačene, uspavane, srećne, ljute, nežne oči... Hiljade tvojih očiju gledaju u lopticu bolova. Počinje kiša da lije i zasipa me svojom slanoćom. Peče me koža. Pokriva me poplava, osetim hladnoću koja navire u talasima. Zaspiva soba pogleda i suza.
*
Ujutru opet isto... Jedan novi dan odigrava se po starom tekstu. Istim glumcima postaje dosadno.
Poseta toaletu otkrila je nešto novo. Otok... počinjem da otičem, što bi značilo da će bol biti manja, sve dok sasvim ne presuši. Ali sve je to relativno, pa neću preprano da se radujem. A i nije lepo da se smejem. Zadah mi se oseti na to jedno mrtvilo, tako maleno a opet upečatljivo.
Pa zašto nisam otišla kod zubara... to je tako prosto i logično? Zubar, čovek koji sređuje stvarnost u usnoj duplji života...
Gde li je taj moj zubar?
U usnoj duplji ustajale stvarnosti tinja, u dubini jednog belog kamenčića, crvljiva mrlja, potamnela, šuplja i bolna, veoma bolna, pulsirajući svakoga dana, kao opominjajući alarm, podsećajući na svoje bitisanje.
*
Osmeh, koji svojom veličinom guta sve oko sebe, a svojom lepotom zaslepljuje jače od praska eksplozije... Osmeh koji pleni, motiviše život da postoji, rađa iz sebe leptiriće koji plešu po svojoj vazdušnoj pozornici, pa tek uveče izmoreni, mokrih krila sa izmrljanim, ukrasnim šarama, koje su se pretvorile u blato, padaju mrtvi...
Osmeh prevarant, izdajnik, lopov pod maskom ručno izrađenom, ali loše ušivenom.
Loš kroj jednog sasvim običnog osmeha.
A ispod njega, život kao pokvaren zub. Jedinica. Ali manje boli kada se ne vidi, pa se prosto počastim tabletama, kojih imam u izobilju, i smejem se spojenim usnama, zagrljenim, prijenim jedna uz drugu. Vole se moje usne. Napišem njima jednu ravnu liniju, i tako objasnim sve o sebi. Ili stavim ruku preko usana, To je sasvim uredu, mogu i da se kreveljim svojoj stvarnosti.
*
Ulazim u toalet. Ljudi posećuju to mesto olakšanja da bi vršili nuždu, malu ili veliku, da bi oprali ruke, kupali se, žene se šminkaju, popunjavaju rupice puderom, maskraju svoje godine,postaju mlađe i starije, sve što požele... Zaista jedno olakšanje i ulepšavanje... Obavim i ja sav taj posao, ali ta prostorija je za mene nešto poput porođajne sale, gde svakoga dana mogu da rodim samu sebe s' novim crtama lica i genima koje smućkam u posudici za sapun. Takoreći sperem sve sa sebe, operem se i tako meka, ponovo postanem tvrda, jaka i mirišljava.
Posmatram svoj odraz u ogledalu. Još jedna ja. Zadovoljna sam, i više od toga. I uvek lepša kada sam ozbiljna, tužna, zamišljena... kada sam negde gde nisam. Okom svojim, s' jedne strane, na drugoj milujem, nežno prelazim pogledom svaku crtu, ravnu i oblu, sve elemente svog lica. Ojačavam svoje postojanje. Stvaram se duplo, troduplo, da me ima više, u slučaju da jedna premine. To je lepota toaleta.
*
Sklupčala sam se na krevetu poput ježa koji je u opasnosti, samo što nemam svoje oružje. Jež bez bodlji... bespomoćan. Zna mu se sudbina. Poješće ga na kraju crvi. Oni mali sitni, elastični, poput gumenih bombona. Jedan mali život. Niko ih ne voli, tako gmizave i dosadne... niko osim pecaroša i naivnih riba kojima je zapisano da budu nečiji ručak. Eto, sve se na kraju pojede. I opet je sve u prirodi. Veliko, nepresušno kruženje.
Služi nekome i neko će tebi. Uglavnom uvek neko drugi.
*
Gledam u plafon. Čini mi se da je od pogleda skrojen. Oči, oči, oči... Previše ih je, nemaju više gde stati, pa vise poput paukova sa plafona. Razgrogačene, uspavane, srećne, ljute, nežne oči... Hiljade tvojih očiju gledaju u lopticu bolova. Počinje kiša da lije i zasipa me svojom slanoćom. Peče me koža. Pokriva me poplava, osetim hladnoću koja navire u talasima. Zaspiva soba pogleda i suza.
*
Ujutru opet isto... Jedan novi dan odigrava se po starom tekstu. Istim glumcima postaje dosadno.
Poseta toaletu otkrila je nešto novo. Otok... počinjem da otičem, što bi značilo da će bol biti manja, sve dok sasvim ne presuši. Ali sve je to relativno, pa neću preprano da se radujem. A i nije lepo da se smejem. Zadah mi se oseti na to jedno mrtvilo, tako maleno a opet upečatljivo.
Pa zašto nisam otišla kod zubara... to je tako prosto i logično? Zubar, čovek koji sređuje stvarnost u usnoj duplji života...
Gde li je taj moj zubar?
Нема коментара:
Постави коментар