***
Gledaš me kao
proždrljivi vuk svoj plen, koji bi slasno progutao - u jednom dahu. Upadam u
bunar, u tu dubinu tvojih očiju. Tvoje zenice se zarivaju u moje sitno telo.
Nabijena na kolac neizvesnosti – čekam. Da li ćeš me suzom pomilovati ili ćeš
samo gledati, proždrljivče jedan, kako ostajem bez daha?
Gledaš me i plešeš
prstima po stolu, ispisujući slova jagodicama znojavim. Prašina te odaje...
Gledam te. Kradem te od
tebe, a da to i ne slutiš. Udišem te dok me ne zabole nozdrve. Mirisom tvojim
dušu ispunjavam, pa zadrhtim da te složim u malu fioku duše moje, da te niko ne
vidi, da te sakrijem od sebe same. Tu, u meni, živiš život koji bi ti veoma
prijao...
***
Dodirujemo se obrazima
kao dva meka jastuka. Stapaju se jastuci u poljubac od svile izatkan. Jastuka
ova dva zagrlile su osobe pune tereta straha. Straha od onoga što bi moglo
biti, straha zbog onoga čega neće biti.
Plašim se vibracija
koje izazivaju dodiri obrazima, slučajni dodiri ramena dok se mimoilazimo,
dodiri prstiju... slučajni, s' namerom da se dogode.
Vijamo se tako,
s'namerom, u strahu, i kružnicu crtamo. Tupe su nam stope što tragove prave.
Otisak je bled, ali znamo da je tu... ti van kruga, ja u krugu...
***
„Razgovaraš“ li nekada
samnom? Da li si čuo sve ono o čemu razmišljam? Ili je tvoj dom suviše daleko,
a vetar duva u pogrešnom pravcu?
„Čuješ“ li me dok sediš
na klupi sam?
Sve što ljubiš jesu
tvoja dva prsta kojima prinosiš cigaretu usnama. Idi kući. Mirišeš na tugu.
Vetar raznosi tvoj miris. Grad će, ovaj, plakati zbog tebe. Ne volim ovaj grad,
ni vetar, koji raznoseći tvoj miris, krišom samo prelista tvoje novine, a ne
kaže ništa. Idi kući, tamo mi je najlakše da te zamislim i osetim... Ne
usuđujem se prići ti...
***
Pretvaramo se uspešno
da smo pčele radilice kojima je cilj da proizvedu med. Znamo svoju ulogu, svoje
mesto, svoj zadatak. Svaka nam čast! Proizveli smo slatko nešto. Ali to nam
nije bio cilj. Slatkom igrom čežnje za blizinom ulepismo se i sada ležimo lenji,
umorni i žmurimo. Žmurimo pred istinom.
Razmišljamo. Svako o
sebi. Ali, ja, razmišljajući o sebi, sve više razmišljam o tebi. Ne znam više
ko je ko od nas dvoje, ne umem nas razdvojiti...
***
Pa ti kažem, pa mi
kažeš, pa te „počastim“ tako da se zasladiš za sva vremena. Vrlo velikodušno,
natovarim na tebe kilograme visokokalorične šale. Ne goje se ljudi od toga.
Tebi je potreban obilan, konkretan obrok ljubavi. Možda si zato mršav. Bez
sumnje, podsećaš na rodu. Mogu samo da te „zasladim“...
Mozak je programiran da
te kao metlom mrvice počisti u ugao... Mrvice na stolu svedoče o glavnom
obroku.
***
A gde je tu ljubav? Čini se da je imamo samo kada
uobrazimo to imaginarno osećanje koje je i vladar i rob.
Uobrazivši da si
vladar, postadoh tvoj rob.
A ti, vladaru,
prečesto, baš ovom robu, povlastice daješ.
Oprezno igraj igru.
Vlast pada ako vladar posustane. Pametnije je da od vladavine odustane...
***
Gledam te kao
proždrljiva vučica. Upašćeš u bunar, u dubinu mojih očiju. Suzom ću te
pomilovati kada ti budem oduzela dah.
Da li ćeš poželeti tada
da pobegneš?
Da li ću pobeći ja?
*
„Prija mi tvoje
prisustvo,
Kao detetu majčino
biće,
A sutradan bežim od
tebe,
Kao dete od babaroge
Iz majčine zastrašujuće
priče...“
Нема коментара:
Постави коментар