MAGLIŠ STAKLA

Bacaš bombe, bacaš strele,
sipaš kante vrele
vode po mojoj glavi
sa visine, neodređene...

Žuriš nekuda,
nepoznato nekuda,
da budeš brži,
i pokvareno do srži
svoje,
daješ mi do znanja
da si neuhvativ...

Pa neodređeno
i neuhvativo
me nije briga,
što magliš stakla
vida samome sebi,
a i sam daleko otišao ne bi,
da te napusti ona
što gleda kraj tebe,
i uz tebe...

Da znaš da te je napustila,
i da je učinila i izustila
nešto slično onome
što blefiraš ti,
a znaš da nisi fer,
promenio bi se smer,
i usporio ritam tvoga hoda...