AMPLITUDA U OGLEDALU

U uskomešanom električnom polju moje irealne stvarnosti, i napadu banalnosti koja pobeđuje sve posrnule i pobesnele sne, koji se nameću, tvoja veličina sjaja pali ovaj prostor mali u mom srcu i širi se električno polje, zauzimaš sve dimenzije u organizmu, čineći da se osećam bolje kada te kao slučajno dodirnem...
Ti si sva moja prostranost i veličina kojom me predstavljaju... Ti pomeraš čestice moje mašte, plešeš sa njima i tajnovito svima oko nas daješ do znanja, da nije manja, niti malo manja i vrednija java svakodnevnog sistema i da nema ničega što bi moglo zameniti nas... Ali prečesto te nema i ja tražim spas u tuđim osmesima... Dok amplituda vere u meni skače i ožalošćeno plače iznad granica shvatanja i prihvatanja činjenica, koje mi se smeju iz ogledala...