MANJE OD NAJMANJEG

Ni sa tobom ne mogu više,
razgovarati o tome
kako se sve u meni njiše,
i kako gubim delove sebe
kao drvo dok mu list zebe,
pa jedan po jedan na tlo pada...

Golotinja i pustoš zavlada...

Ni tebi ne mogu više govoriti,
jer ako to poželim ,
biće kao da selim
krivicu u drugi dom...

A znam da znaš,
kako je to kada daš
nekome sve,
daš i ono što nisi hteo,
a tražiti nisi smeo
baš ništa,
da ne dobiješ manje
od najmanjeg...

A da li znaš kako je
kada ti u tanjir bace
koricu hleba,
a ona je poslednja,
iako tvrda, tebi treba
da zavaraš glad...

Da li znaš kako je
kada ti smrt požele,
pa se vesele svojoj pobedi reči,
i niti jedna odbrana
ne može da spreči
da se emotivno srozaš...

Ni sa tobom više ne mogu
razgovarati o tome
kako je kada želiš poći
nekome svome,
a on te ne želi čekati,
jer to si ti,
pa je suvišno govoriti...

A meni je potrebno
samo da kažem,
da rečenice slažem
u kofer odlaska
i glumim da sam hrabra...

Ali nemam kome govoriti,
pa se svaka moja kutija
ušteđene hrabrosti polako kida,
a ja od stida
odlazim u drugu prostoriju,
kao u drugi svet...