Nisi znao biti zaista tu
kada je trebalo,
kada si bio potreban
da ublažiš i umanjiš svu
nestašicu moju...
Nisi znao biti spasilac
u momentima dok sam padala
i davala sve od sebe
da ne poginem.
Nisi znao šta treba reći
dok sam ćutala,
i mogla sam se opeći
o vrelinu tišine.
Nisi želeo grliti
kada sam molila, željno...
Spuštenih ruku si stajao
i vajao još veću neutoljenu
želju...
Ništa nisi znao dati,
umeo si samo ostati,
jer moraš...
I čekati da prođe,
i možda neko drugi dođe
da popravi kvar...
Jer si suviše emotivno
star,
da bilo šta popravljaš...
Нема коментара:
Постави коментар